Knjige stalno na putu

BURNA, tragična istorija ovih prostora u velikoj meri se odrazila i na istorijat Narodne biblioteke. I ona je za nepuna dva veka otkako postoji više puta stradala i često se selila. Od 1832. do 1844. godine trajali su pionirski koraci Biblioteke koje je označila borba za obezbeđenje minimalnih uslova za njen smeštaj i rad.

Nerazumevanje birokratije za njene potrebe, nedostatak sistematičnosti u popunjavanju fonda i nedovoljna briga za njegovo očuvanje činili su da se Biblioteka često seli, ali i rasipa svoj fond. Već 1833. godine je preseljena zajedno sa knjaževskom tipografijom iz Beograda u Kragujevac, a posle dve godine iz Kragujevca u Beograd. Godine 1838. Narodna biblioteka je preneta u Popečiteljstvo prosveštenija. Vraćena je u Beograd 1840. godine, kada se našla u Vojničkom špiljatu, na današnjem Studentskom trgu. Iste godine je vraćena u Kragujevac, da bi se već sledeće opet obrela u Beogradu.

Popečiteljstvo prosveštenija je tada iznajmilo zgradu kneginje Ljubice u kojoj Narodna biblioteka nije imala svoju prostoriju sve dok se Popečiteljstvo nije preselilo u Vojnu kasarnu na Vračaru. U proleće 1842. godine Biblioteka se ponovo, zajedno sa Popečiteljstvom nalazi u zgradi Učiteljske škole (današnjoj zgradi Akademije primenjenih umetnosti u Ulici kralja Petra). Sledeća lokacija je Tobdžijska kasarna na uglu Sarajevske i Nemanjine ulice, a potom i zgrada Više ženske škole, gde ostaje do 1864. godine, kada prelazi u Kapetan-Mišino zdanje.

Uvidevši haotično stanje biblioteke pri Popečiteljstvu prosveštenija, Popečiteljstvo je angažovalo svog mladog službenika Milovana Spasića (1844/1845), koji se kao državni pitomac vratio sa studija, da koristeći svoja znanja i iskustva stečena u Bratislavi, gde je bio angažovan u Biblioteci srpske omladine, sredi književni fond i izradi autorski katalog.

Fond knjiga, koji je činilo 2.283 svezaka, razvrstao je i podelio u tri grupe: srpske i ostale slovenske knjige; nemačke knjige; latinske i romanske knjige. Razvrstao ih je po azbučnom redu, a zatim je izradio kataloge za sve tri grupe knjiga. Predložio je da se za Biblioteku zaduži posebni činovnik, kao i da se predvide pravila za njeno korišćenje. Spasićevi predlozi nisu ozakonjeni, ali su ostali dragocen izvor ideja i stručnih uputstava, koja će kasnije primenjivati prvi zvanični bibliotekar Filip Nikolić od 1853. godine, a potom i njegovi naslednici.

Početkom 1853. godine, popečitelj prosveštenija Lazar Arsenijević je predložio Sovjetu da Biblioteka i Muzej pri Popečiteljstvu pravosudija i prosveštenija prerastu u javne ustanove. U predlogu se iznosi da je ulaganjem značajnih sredstava uvećan fond Biblioteke i Muzeja i da knjige „leže rasejane po kancelarijama raznih nadleštava, tako da pri najvećoj pažljivosti i dobroj nameri dosadašnji rokovatelji nisu mogli uspostaviti red, a pogotovu u nabavljanju novih dela, već su ne znajući šta imaju, svi sve nabavljali u više primeraka, što je dvostruka šteta“.

Biblioteka je imala više od 15.000 svezaka, ali su u velikom neredu teško mogle da se nađu i nisu bile dostupne korisnicima. Popečitelj je predložio da se sva građa, knjige i muzejski predmeti sakupe na jednom mestu, pa je zamolio Sovjet da odobri da se sve knjige koje se nađu po raznim kancelarijama, stari rukopisi, monete, i druge dragocenosti ustupe Popečiteljstvu prosveštenija i da se istovremeno ustanovi zvanje bibliotekara sa godišnjom platom od 300 talira, kome će se poveriti rukovanje Bibliotekom i Muzejom Popečiteljstva.

Zahvaljujući podršci Platona Simonovića, glavnog inspektora škola i jednog od najuticajnijih ličnosti u Popečiteljstvu i na dvoru, Filip Nikolić je dobio saglasnost od kneza Aleksandra Karađorđevića i aktom od 16. decembra 1853. godine postavljen je za kontraktualnog bibliotekara. U maju naredne godine je položio zakletvu na vernost knezu i ispravnost u službi.

Nikolić je sredio građu i kompletirao zbirke Biblioteke. Uveo je građu u glavni katalog, koji je bio čuvan do 1930. godine, predstavljajući prvu svesku inventara knjiga Narodne biblioteke. U inventar je unosio tekući broj knjige, ime pisca, potpun naslov, mesto i godinu izdanja, broj svezaka i primedbe o formi (povezano/raspovezano), kao i podatke o kompletnosti knjige.

Pored glavnog kataloga, izradio je još dva: azbučni i sistematski katalog. Prvi azbučni katalog je uveo Milovan Spasić 1844. godine, a Nikolić ga je dopunio. Sistematičeski, tj. predmetni katalog je sadržavao građu grupisanu po predmetima nauka razvrstanih u dvadeset oblasti. Nikolić nije imao odgovarajuće obrazovanje, niti iskustvo, pa se u izradi kataloga poslužio Spasićevim austrijskim pravilima za rad biblioteka.

Nikolić je sređivao i ostalu građu: rukopise, novine, mape, atlase, planove, slike i drugo, usled čega su nastali: Spisak rukopisa starih štampanih knjiga, Spisak novina, Spisak mapa, atlasa, planova, slika i Spisak nepotpunih dela. Ovako sređena Biblioteka je na kraju 1854. godine imala 3.314 brojeva knjiga u 8.309 svezaka (ni blizu broja od 15.000 svezaka, koliko je Popečiteljstvo u svom predlogu za sređivanje Biblioteke navodilo).

BIBLIOTEKAR VISOKOG RANGA

KNEŽEVSKI ukaz je bio od presudnog značaja za dalju sudbinu Biblioteke i njenih bibliotekara. Podigavši ovo zvanje na nivo zvaničnog (visokog) državnog činovnika, stvoreni su uslovi da bibliotekari postanu obrazovani i ugledni ljudi, koji su dali pečat srpskoj kulturi u drugoj polovini devetnaestog veka.

(Nastaviće se)