Tast ”pola” Evrope

VLADAJUĆI Crnom Gorom 58 godina, kao knjaz ili kralj, Nikola Petrović je postao planetarno poznat i slavan po istrajnoj borbi protiv svakojakih aspiratora na komad zemlje nadomak Jadranskog mora. Ličnoj afirmaciji, svakako, doprinela je i moćna porodica koju je stvorio. I na političkom planu, bez sumnje, mnogo su mu značile veze koje je stekao udajom kćeri.

Prozvan je, prosto, "tastom Evrope". Jer, čak pet njegovih zetova bili su prinčevi i kneževi iz uglednih evropskih dvorova!

Imao je devet kćerki. Dve od njih - Sofija i Marija - umrle su rano, dok se dve, Vjera i Ksenija, nikada nisu udale. Ostalih pet udale su se, na samom kraju 19. veka: najpre, kako i priliči, knjaginica Zorka - za princa Petra Karađorđevića, kasnije kralja Srbije (1883. godine). Posebno je bila "berićetna" 1889. kada se Milica udala za velikog ruskog knjaza Petra Nikolajevića, a Anastasija (Stana) za Đorđa Maksimilijanovića Romanovskog, vojvodu Lajhtenberga, potomka Napoleonovog pastorka Boarnea. Stana se 1907. godine po drugi put udala, za velikog ruskog knjaza Nikolu Nikolajevića Romanova. Poslednja je iz cetinjskog dvora otišla Ana, koja se udala za princa Batenberga, sina hesenskog knjaza Aleksandra.

Najpoznatija udavača iz dinastije Petrović svakako je Jelena. Posle udaje za princa od Napulja Viktora Emanuela kasnije je postala kraljica Italije, jedna od najcenjenijih dama na evropskim dvorovima!

Nije se sve to desilo bez nekog plana. Uvek gledajući na daleko, kralj Nikola je, uz zdušnu pomoć brižne i racionalne supruge Milene, sve svoje kćeri školovao u Rusiji, u Smolnom u Petrogradu. Prirodno lepe i pametne, odgajane su u slovenskom duhu, ali i učene visokim manirima. Sam Nikola je želeo "da se nauče ruskoj pobožnosti, ali i da učine poznanstva u višim petrogradskim krugovima".

"Vaspitavane su na takvoj visini da više nisu bile za Crnu Goru", zapisali su hroničari tog vremena.

Pošto su završile školu i vratile se u Crnu Goru knjaginice su, izgleda, postale problem. Biografi kralja Nikole zabeležili su da se on "borio sa očajnim mislima": "Kuda će sa tolikim brojem već odraslih kćeri za udadbu, a još sa takvim visokim izobraženjem i pretenzijama?"

"Odgojene u raskoši, sa velikim idejama o svom visokom knjaževskom rođenju, one se ne bi mogle vidjeti u niskim, mračnim, oskudnim crnogorskim kućicama", primetio je u svojim memoarima crnogorski ministar inostranih poslova Gavro Vuković. "U pogledu udomljenja one same su gledale na visoko, smatrale bi i poniženjem kada bi pošle za nekim mladim crnogorskim kućićem, neškolovanim i siromašnim, tako da ne bi pošle za drugim, osim za kojim od velikih knjaževa."

"Udomljavanje" knjaginica bilo je i te kako značajno. Petrovići, na koje je tadašnja evropska aristokratija uvek gledala hladno, kao na pomalo "neosnovanu" plavu krv, dobili su na ugledu. Kralj Nikola je zbog novih rodbinskih veza postao rado viđen gost i na najvećim dvorovima. Sa evropskim vladarima komunicirao je mimo protokola, što mu je u diplomatiji, ali i u praktičnim potrebama, kao što su dobijanje kredita ili druge pomoći, i te kako donosilo korist.

Međutim, bilo je i političkih dilema, naročito kada je srpski knjaz Petar, već na pragu četrdesete godine života, zaprosio Zorku. Knjaz Nikola, ostalo je zapisano, nije znao šta da radi, s obzirom na posledice. Ako kćerku da srpskom prestolonasledniku, on sam se morao "za svagda" odreći aspiracija na srpski presto. A s druge strane, nije mogao ni odbiti... Savetovao se u najužem krugu dvora sa vojvodama i suprugom i konačno "prelomio": Petar i Zorka venčali su se u Cetinjskom manastiru 30. jula 1883. i nastanili na Cetinju.

- Knjaz Nikola je tada bio kao u nekom zasjenu - zapisali su biografi. - Politiku je vodila njegova kći, umna bistra i vrlo odlučna Zorka, koja je dvorom upravljala kao svojom kućom. Njena aspiracija je bila da se ne samo dvor, već i cijela Crna Gora stavi Karađorđevićima na raspoloženje u njihovim agitacijama prema Srbiji...

U početku, knjaz Nikola je svog zeta pustio da se služi svim sredstvima u nastojanjima da svrgne Obrenoviće sa prestola u Beogradu. Dozvolio mu je čak i organizovanje dobrovoljačkih vojnih četa od Crnogoraca. Kasnije su, međutim, odnosi između tasta i zeta zahladneli.

KonaČno, kada je Zorka iznenadno umrla (1892), stvorio se novi, neprohodni ambis između Nikole i Petra koji je dve godine kasnije napustio Cetinje. Po rečima Gavra Vukovića, tadašnjeg crnogorskog ministra inostranih poslova, vreme koje je knjaz Petar proveo na Cetinju predstavlja "kamen spoticanja među Srbijom i Crnom Gorom".

Nastaviće se