Monarhija u tragovima

ČOVEK cenjen u celoj Evropi, rado viđeni gost, od sultanovih dvora u Stambolu do carskih odaja Rusije, iz zemlje kojom je vladao više od 55 godina nije otišao sa kraljevskog trona, nego sa drvenih sanduka u albanskoj luci Medova.

Sledile su godine lične drame u egzilu, pojačane odlukama Podgoričke skupštine iz 1918. godine, kojima je Nikoli Petroviću oduzeta kruna.

I u izbeglištvu je, istina, dvor ostarelog kralja živeo i radio, baš kao i vlada koja je često menjana, ali i bila "pripravna" za povratak u Crnu Goru. Nikola je imao rezidenciju u Merinjaku kod Bordoa, a francuska vlada je, u sporazumu sa Engleskom i Italijom, odredila kralju i crnogorskim izbeglicama mesečnu apanažu od 400.000 franaka. Pošto je rat još trajao, crnogorski kralj je posećivao francuski front na Šampanju.

- Kralj je bio obučen u crnogorsku nošnju koja je mnogo uticala na francusku vojsku i njene oficire - zapisao je Nikolin biograf Ilija F. Jovanović. - Kralj je odlikovao vojnike i oficire, njih oko dvije stotine, nekoga krstovima, nekoga Obilića medaljama, nekoga srebrnim medaljama za hrabrost, a generala Guroa ordenom Danilovoga prvoga reda...

Tako je nekako i funkcionisala kraljevska vlada u izbeglištvu. Više, reklo bi se, kao egzotični ostaci najmlađe monarhije u Evropi nego kao neka stvarna snaga. Istina, Crnogoraca je u Francuskoj i Italiji bilo sve više, a u januaru 1919. u Gaetu i Formiju stigli su i ustanici predvođeni Jovanom Plamencom i grupom perjanika. Bili su spremni da se odmah krene za Crnu Goru gde narod, kako je uveravao vojvoda Plamenac, "željno čeka povratak kralja".

Nikola je, iako je govorio da može da krene za 24 sata, ipak odlučio drugačije. Jer, čim je Crna Gora obavestila svetske sile da se sjedinila sa Srbijom, izgubio je podršku Engleske i Francuske, a i Italija je dalje pomagala samo porodicama crnogorskih izbeglica u toj zemlji...

- Ovđe ćemo da se borimo za restauraciju Crne Gore, jer je ovđe ključ o zaključenju mira i granica savezničkih država - referisao je kralj svojim ministrima.

Nikola do smrti nije prihvatio odluke Podgoričke skupštine. Imao je svoju vladu i poslanike, u Francuskoj su izlazile i njegove novine ("Glas Crnogorca"), formirao je, čak, i kovnicu ordenja u kojoj je iskovan orden sa zelenom lentom. Oni koji su primili ovo odlikovanje, kasnije prozvani "zelenašima", postali su fanatični borci za samostalnu kraljevinu Crnu Goru.

Uzalud, točak istorije pregazio je crnogorskog kralja do mere da je umro u relativnom siromaštvu, rasprodajući poslednje dragocenosti koje je za dugog veka sakupljao. Crna Gora, jednostavno, više nije postojala na mapi Evrope.

Star i bolestan, u dramatično vreme emigracije, kralj bez zemlje bio je, tako, dvostruko pogođen: ostao je bez krune, a njegov životni san - ujedinjenje Srpstva - ostvario se bez njega!

- Kakvo ujedinjenje sa Srbijom, od toga ništa neće biti - stoji u Nikolinom proglasu objavljenom na Badnji dan 1919. kao reakcija na Veliku narodnu skupštinu kojom su Petrovići zbačeni sa prestola. - Ja kažem: Srpstvo se ne može ujediniti, to samo misle usijane glave. To ne može biti bez istrage jedne kuće, tj. Karađorđevića ili Petrovića!

Rastrzan, očito, između velike ideje o svim Srbima u jednoj državi i dinastičkih borbi, i u tom proglasu, primećuje se, ostaje donekle dosledan kada govori o ujedinjenju Srpstva:

- Niko živi u Srpstvu ne može i neće reći da je prije mene bio faktički pokretač tog narodnog i mog ideala!

Zaista, još 1866. godine u ime tog ideala Knjaževina Crna Gora je sa knjazom Srbije Mihailom potpisala tajni ugovor kojim se knjaz Nikola obavezao da će Crnu Goru pridružiti srpskoj državi. Žrtvujući svoju državu radi ujedinjenja, pristao je da zadrži, jedino, rang "princa vladajuće porodice". Prethodno je tada 23-godišnji knjaz Crne Gore, neskriveno fanatično odan ideji pravoslavlja i Srpstva, javno kazao da je spreman da se odrekne prestola, pa čak i da ode iz zemlje ako bi knez Mihailo poveo borbu za ujedinjenje!

Pet decenija kasnije govorkalo se, međutim, da bi crnogorski kralj na ujedinjenom srpskom tronu najradije video - sebe. Doduše, i u poznim godinama - može se pročitati u njegovoj "Autobiografiji" - govorio je svom unuku Aleksandru Karađorđeviću, tada regentu Srbije:

- Jemca ti Boga dajem, ako oslobodiš srpstvo, pred šator ću ti stražariti kao prosti vojnik. Budi ti vladar nad ujedinjenim Srpstvom, a ja tvoj sluga!

Pred sam kraj života, pak, znao je reći da se crnogorskom narodu dogodilo nešto "najstrašnije i najužasnije" - okupirala ga je Srbija. Još jedan dokaz, reklo bi se, o potpunom slomu crnogorskog Gospodara daleko od svoje Crne Gore.

UNUK I ĐED

Ironijom sudbine, snove kralja Nikole da će sesti na tron ujedinjenih Srba raspršili su Karađorđevići, među njima i njegov unuk, knez Aleksandar.

Kada je prestolonaslednik Aleksandar u novembru 1919. prvi put posetio Francusku, njegov deda je već bio tri godine u izgnanstvu. Obojica su bila tog dana u Parizu - ali se nisu srela. Aleksandar je, istina, tražio audijenciju, ali mu je kralj odgovorio da će ga primiti samo u prisustvu svoje vlade, što je srpski regent odbio.

Biograf Ilija Jovanović zabeležio je kasnije, 1925. na Cetinju, reči Aleksandra Karađorđevića, tada već kralja SHS:

- Od Boga platijo onaj ko je učinijo da đedo ne dođe u Jugoslaviju, jer je sve bilo uređeno, samo da me je onoga puta primijo u Parizu...

Nastaviće se