Greje slovensko sunce

TRIDESETIH godina je, preko Beograda, u Vrnjačku Banju stigao i pisac Maksim Gorki (1868-1936). Došao je da na banjskim izvorima traži leka svojoj boljci. U korespondenciji slavnog pisca sačuvano je i jedno pismo koje je iz Banje uputio prijatelju Alekseju Ivanoviču Babočkinu:

„Ovo je naša zemlja. Toliko je slična Rusiji da mi izgleda kao da sam sa severa, iz Rusije, prešao u Ukrajinu. Greje me ovde jug! Na kraju, ovde su svi ljudi - LjUDI! Istorija ove zemlje koračala je samo za slavom! Ta zemlja je patila, živela, preživela i ostala tu, da uvek bude tu! Čini mi se da su Srbi isto toliko Rusi koliko i mi. Sve u nama je toliko slično i toliko isto, da ja nisam sposoban da nađem razliku. Isto toliko su široki kao i mi i isto toliko veliki kao i mi. Sećam se da je jednom Lenjin rekao da je to jedini narod koji zna da se bori i koji hoće da se bori za svoju slobodu...

Pitaš me kako provodim vreme. Ispričaću ti malo neobičnu priču. Ovde postoji jedna planina, koja se zove Goč. Po ruski, to bi značilo „baraban“. Međutim, ja se ne slažem sa time. Po meni, Goč nije „baraban“, nego više liči na ježa. Ali je toliko privlačan da svako jutro ustajem i idem da ga pogledam. Volim to brdo i mir koji nalazim u njemu.

JEDAN od najvećih operskih umetnika ovog veka Fjodor Ivanovič Šaljapin (1873-1938), nezaboravni tumač Borisa Godunova, Don Kihota i Ivana Groznog, došao je u Beograd u oktobru 1935. godine. Jedan savremenik ovako je opisao Šaljapinov dolazak na beogradsku železničku stanicu:

„Stajao je na prozoru vagona - ljudeskara u kaputu sa dugim šalom oko vrata, a na glavi šešir velikog oboda. Dok su obožavaoci vikali 'Živeo Šaljapin'! - izašao je iz vagona spavaćih kola kao car sa svojom svitom, bio zasut cvećem; padali su žarki poljupci dama i onih iz koncertne agencije, kao i delegacije Narodnog pozorišta...“

Odseo je u hotelu „Srpski kralj“, kod Kalemegdana, jednom od najluksuznijih i najintimnijih beogradskih hotela. Beogradski novinar Lola Dimitrijević ga je ovako opisao:

„Pamtim da je Šaljapin za doručak pio belu kafu koju sa dijetalnim hlebom, a u nju je stavljao saharin umesto šećera. Zapazio sam Šaljapinove pune prste iskićene brilijantskim prstenjem, smaragdnim kamenjem... Tada je pevao glavnu ulogu u Don Kihotu. Posle predstave odveli smo Šaljapina na večeru u kafanu „Dva jelena“.

GODINE 1936, u rano proleće, u Beograd je došla engleska spisateljica Rebeka Vest (1892-1983), romansijerka, koja će zavoleti Jugoslaviju, Beograd i Srbiju i napisati veoma zapaženu knjigu „Crno jagnje i sivi soko“, koju će najpre objaviti 1941. godine u Njujorku, a potom 1942. u Londonu.

Rebeka Vest je po dolasku u Beograd održala predavanje o savremenoj engleskoj književnosti, a bila je i gost na večeri srpskog PEN-kluba. Evo njenih opisa Beograda i Srbije, u koju će dolaziti u više navrata:

„Prejeli smo se za ručak, što u Beogradu lako pređe u naviku ako je čovek dovoljno izdržljiv da može podneti seljačku hranu koja je luksuzno pripremljena zahvaljujući urbanom rasipništvu namirnicama i turskoj tradiciji finih i jakih začina. Supe, sosovi i jela sa pirinčem ovde nisu ništa slabiji od najboljih koje sam probala.

Priča se da je Beograd centar evropske špijunaže. Ovi Jugosloveni kao da nikada nisu bolovali niti patili u životu. A čini se da bi trebalo biti obrnuto ako uzmemo u obzir sve istorijske činioce. Jer svi Jugosloveni preko četrdeset godina morali su doživeti najstrašnije ratne nedaće, a svi mladi morali su u detinjstvu doživeti takvu oskudicu i opasnosti kakve nikad nisu ugrozile francusku, englesku ili nemačku decu...

Rebeka Vest govori o Beogradu i ovako:

„Donedavno bio je balkansko selo. Imao je svoj karakter u kojem se ogledala spremnost na otpor, odlučnost da se opstane, kao i mučenička oskudica. Bilo je to sveto balkansko selo. Breg na kojem stoji posvećen je krvlju ljudi koji su umrli zahtevajući samo život, na koji imaju pravo. Moderni Beograd je prošarao taj breg ulicama koje su na drugim mestima mnogo bolje napravljene...

Ali ni u jednom od tih velikih gradova (London, Pariz ili Njujork) nisam videla da se polako otvaraju hotelska vrata kroz koja bez žurbe i smireno ulazi seljak sa crnim jagnjetom u naručju. Našao je mesto pored pulta gde se prodavala Pravda i Politika, Continental Daily Mail, Paris Soir, New York Herald Tribune. Bio je to lepo građen mladić, ravne plave kose, visokih jagodica i jasnog pogleda. Na sebi je imao građansko odelo, ali i kožuh i crnu šubaru, i kožne opanke sa savijenim kljunovima. Na kupovnoj košulji video se vez koji je dodala njegova majka. Gledao je oko sebe kao da nekoga traži. Dva puta je otišao do vrata bara zagledajući lica onih zdepastih malih ljudi, po čemu je bilo jasno da je čekao nekog iz njihovog kruga“.

Njen vodič po Srbiji i po Beogradu bio je pisac i novinar izuzetnog duha - Stanislav Vinaver, koga će u svojim memoarima i korespondenciji zadržati u najboljem sećanju. Obići će Topolu, Šumadiju celu, a onda Frušku goru, Novi Sad, biće i na Kosovu i opisaće tu kolevku srpstva sa ljubavlju i dobrom namerom.

VESELI I ZDRAVI LJUDI

REBEKA Vest: U jugoslovenskim selima čovek se može pouzdati u snagu seljaka i predvidljivost njihovog ponašanja. Ovi ljudi u hotelskim restoranima nisu bili ujedinjeni prihvatanjem bilo koje zajedničke forme. To im je davalo čudan i zagonetan karakter divljih životinja. Lav i lavica koji su pili vodu u potoku na Kalemegdanu nisu po svojim čuvstvima i misli bili ništa dalje jedno drugom nego što su ovi veseli i zdravi ljudi...“

(Nastaviće se)