Prestonica divno selo

DRUGI svetski rat zatekao je u Beogradu jednog od najvećih novinara u ovom veku - C. L. Sulcbergera (1912-1993). U Beogradu ga je zateklo i nemačko bombardovanje, 6. aprila 1941. godine. U svojim memoarima, Sulcberger je te dane ovako opisao:

"Negde oko jedan sat posle ponoći, 6. aprila, platio sam svoj hotelski račun i pri tom promenio na stotine dolara da isplatim velike telefonske račune. Još pre zore hotel "Srpski kralj", sa svim bogatstvom u njemu, izgoreo je do temelja... Prestonica je bila divno seljačko mesto. Mirisala je po magli, znoju i mesu. Na stotine kola klopotalo je ulicama, a vukli su ih konji ukrašeni praporcima. Rano ujutro ulicama su prolazila stada volova. Čula se stalna škripa malobrojnih automobila, od kojih je svaki imao po dve trube - jedna je služila za zastrašivanje ljudi i životinja, a druga, ručna, pritiskala se jedanput, dvaput ili triput, već prema tome u kome je pravcu vozač želeo da krene. Seljaci iz unutrašnjosti, u opancima, sa šajkačama na glavi, u odelima i kaputima od domaćeg sukna, s debelim i šarenim vunenim čarapama na nogama, ćuteći su koračali ulicama, praćeni svojim poslušnim ženama natovarenim zavežljajima.

Naveče bih s prijateljima odlazio u jednostavne gostionice što su ih nazivali kafane, hranio se jagnjetinom na ražnju ili ćevapčićima s lukom, i sladio orijentalnim kolačima, a pio sam velike količine crvenog vina i šljivovice, bezbojne rakije od šljiva. Bilo je tu i bezbojnog belog vina, koje se proizvodilo u 40 milja udaljenom Smederevu, a koje smo pili i tamo, pod zidinama stare tvrđave na Dunavu, jer je ono gubilo ukus čak i kad se prenosilo na tu kratku udaljenost do Beograda.

U kafanama su svirali vatreni orkestri, a Ciganke su igrale i pevale tužne pesme. Bio je običaj da se u znak zadovoljstva ustane i ispijena čaša razbije o zid. Svaka kafana držala je jednog ili dvojicu ljudi kojima je jedini posao bio da skupljaju taj krš od razbijenih čaša. Vino je bilo jeftino...

U "Triglavu", mračnoj krčmi u kojoj je svirao čuveni i vatreni guslar, često sam sedeo s grupom mladića koji su kovali planove da podignu ustanak. Pokazivali su mi fotografije s tajnih vojnih vežbi koje su održavali u obližnjim šumama. Jedan od njih, Slobodan Princip, bio je nećak Gavrila Principa, koji je ubio nadvojvodu Franju Ferdinanda 1914. godine i počeo Prvi svetski rat.

Krenuo sam u unutrašnjost zemlje, prvo u Mostar, u Hercegovinu, a zatim u Sarajevo, glavni grad Bosne i središte jugoslovenskog islama..."

U OKTOBRU 1945. godine u Beograd stiže Ilja Erenburg (1891-1967), ugledni ruski pisac, antifašista. Čim je došao, otišao je na Avalu i na grob Neznanog junaka položio venac.

Pesnik, esejista, prozaista i novinar, Ilja Grigorijevič je jedna od najmarkantnijih ličnosti sovjetskog kulturnog i javnog života. Napisao je pedesetak knjiga, a ovenčan je i dvema Staljinovim nagradama.

U prestonici druge Jugoslavije dočekan je sa svim počastima i pažnjom koja se ukazuje uglednicima, pogotovo, u to doba, iz Rusije. "Borba" je štampala plaketu iz njegove knjige "Rat" u 15.000 primeraka. Na svojim putovanjima kroz razrušenu Evropu, posle Rumunije, Bugarske, Albanije i Čehoslovačke, stigao je i u našu zemlju. U dnevnik je zapisao:

"Zapadni demokrati bili su ushićeni time što u Beogradu postoji bulevar Poenkare i snishodljivo su govorili o "junačkim Srbima." Pri tom su revno strigli "bakrene ovce" i "cincane" ovnove. Zatim su zapadne srbofile počeli potiskivati Nemci: oni su uzimali kožu i hleb, duvan i svinje, a u zamenu su davali trećerazrednu robu.

U Beogradu sam slučajno bio na jednom omladinskom sastanku: buka, pesme, neprekidno likovanje; govornici ne mogu doći do reči od raznih usklika i u ovim "živeo" ili "dole" ima toliko samooptuživanja, da čovek shvata: takve nećeš moći slomiti. Video sam vojničku paradu na dan godišnjice oslobođenja Beograda; ispred maršala Tita prolazili su regularni pukovi. Teško je poverovati da je za tako kratko vreme stvorena prava armija..."

Ilja Erenburg ovako opisuje atmosferu u jugoslovenskoj prestonici:

"Beograd je šaren grad: pored nebodera stoji stara kuća istočnog stila, a u krčmama pevačica peva čas tango, čas setne pesme iz vremena turskog jarma, i to pred mikrofonom... Nekad je reč "Balkan" bila sinonim nacionalne mržnje, međusobnih ratova, dvorskih prevrata, zaostalosti i divljaštva. Ta su vremena prošla. Balkan sada preživljava epohu kulturnog poleta, duhovnog procvata, stvaralaštva; a ako negde još postoji "Balkan" u ranijem smislu reči, onda to nikako nije na Balkanu..."

Sreo se Erenburg, tom prilikom, sa Ivom Andrićem, Milanom Bogdanovićem, Oskarom Davičom... Bio je to, u stvari, početak njegovog prijateljevanja sa Andrićem, sa kojim će se videti kasnije i u Sofiji, pa u Parizu, a onda opet prilikom njegovih kasnijih dolazaka u Jugoslaviju.

PONOSNI EMIGRANTI

VELIKI ruski pripovedač, romansijer i pesnik Ivan Aleksejevič Bunjin (1870-1953), stigao je u Beograd početkom septembra 1937. godine. Kao dobitnik Nobelove nagrade (1933) Bunjin je u Beogradu bio dočekan veoma srdačno, gošćen je i čašćavan na sve strane, a posebno je na njega bila ponosna ruska intelektualna emigracija, koja je u Srbiji bila veoma dobro primljena.

Nastaviće se