Đilas traži saveznike

"...Jugoslavija je spremna da kupi oružje od zapadnih sila za svoju nacionalnu odbranu... Rekao sam Titu da ga želim zamoliti za dve stvari. Upitao me je koje su to.

Prvo, želim razgovarati s načelnikom Generalštaba - general-pukovnikom Kočom Popovićem. Zašto? Da bih se obavestio o vojnoj situaciji na jugoslovenskim granicama.

O. K. - reče Tito.

To me obradovalo. Naš vojni ataše nikad ne razgovara ni s kim iznad čina pukovnika.

Druga molba: želim razgovarati sa Stepincem... U SAD žive milioni katolika i svi su oni veoma zainteresovani... Najzad reče: Dobićete odgovor. Ovakav ili onakav." (Dobio je odobrenje.)

Koča Popović je primio Sulcbergera 9. decembra 1950. Evo njegovog opisa tog susreta sa našim proslavljenim komandantom Prve proleterske brigade i pesnikom nadrealističke orijentacije uoči Drugog svetskog rata:

"General Koča Popović je žustar, omalen čovek, a na svojoj uniformi nije nosio nikakva odlikovanja. Diplomirao je filozofiju na Sorboni, govori tečno francuski i nemački, a pre rata bio je nadrealistički pesnik. Primio me okružen velikim fasciklama punim podataka, u koje je zagledao za vreme razgovora. Svaki čas su nam donosili tursku kafu.

Popović je tvrdio da Bugarska, Rumunija i Mađarska, podunavske zemlje koje su za vreme Drugog svetskog rata bile Hitlerovi saveznici a sada su sovjetski sateliti, krše vojne odredbe Pariskog mirovnog ugovora iz 1946. i stvaraju veliku vojsku..."

S. L. Sulcberger je u Beograd dolazio i narednih godina.

U svoj dnevnik je, 3. aprila 1951, zapisao i ovo:

"Vodio sam dug i zanimljiv razgovor s Milovanom Đilasom, ministrom bez portfelja i članom Politbiroa, drugim ili trećim čovekom u Jugoslaviji... Jugoslavija je zadovoljna američkom izdašnošću i načinom na koji se sprovodi program pomoći u hrani... Đilas reče kako je čuo da idem u Grčku. Potvrdio sam. Hoću li se sastati s Kraljem i načelnikom Generalštaba? Hoću. Bi li bio ljubazan kazati im da je Jugoslavija voljna stupiti u pregovore o zajedničkoj odbrani, u krajnjoj liniji možda i o savezu?..."

Zapisaće da je 12. aprila tu poruku preneo grčkom kralju Pavlu i da je kralj bio "uzbuđen i oprezan".

Najpoznatiji živi vajar sveta - Henri Mur (1898-1986), stigao je iz svoga Hertfordšira u Beograd, krajem marta 1955. godine. Otkuda on u Beogradu? Objašnjenje je u jednom razgovoru dao Stevan Majstorović, dugogodišnji urednik NIN-a i direktor Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije:

"Krivci za tu izložbu u to vreme bili smo ja i moj prijatelj Najdan Pašić. On je onda bio u Londonu savetnik naše Ambasade za kulturu, štampu itd. I jednoga dana smo došli na ideju da toga renomiranog vajara, jednog od najvećih vajara epohe, pozovemo u Jugoslaviju.

Stanovao je stotinak kilometara od Londona, u jednoj staroj i lepoj zgradi. Mene je lično impresionirao svojom skromnošću i jednostavnošću. Atelje napravljen od dasaka, koji je lepo okrečen, dakle, beo, inače pod ne postoji nego je dole zemlja. Mi smo, dakle, to gledali i pili smo čaj, a zatim smo mu predložili da organizujemo jednu njegovu izložbu u Jugoslaviji. On je to svesrdno prihvatio..."

Miodrag B. Protić, direktor Muzeja savremene umetnosti, u svojoj memoarskoj knjizi "Nojeva barka", opisuje šta se dalje događalo:

"Prvorazredni svetski događaj, u maloj beogradskoj sredini, ohrabrio je umetnički preporod i učvrstio slobode, osvojene 1950-1954.

Izložbu je otvorio Marko Ristić u prisustvu Mura i njegove žene Irene (gotovo sva izložena dela - 21 skulptura, 14 maketa u bronzi, 40 crteža i 2 linoreza - bili su iz njene zbirke), mnoštvo umetnika, pisaca, studenata. Sećam se, među njima, dvojice mladih disidenata - Dada Đurića i Uroša Toškovića, u crnom, u prvom redu, sa komadom hleba u ruci.

Mur je zapazio obdarenost Olge Jančić (koju će Herbert Rid docnije uneti u Istoriju evropske skulpture).

Osim ateljea Olge Jančić, Mur je obišao i atelje-majstorsku radionicu starog srpskog vajara Tome Rosandića i zadržao se sa njim u dužem razgovoru.

Mur je i kasnije nastavio da održava stalne kontakte sa jugoslovenskim umetnicima - o tome je, u svom domu, govorio i političaru Marku Nikeziću.

Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Henrija Mura 1975. godine za počasnog člana. Vest ga je obradovala, i to zadovoljstvo je uvek isticao u susretu sa posetiocima iz Beograda, a njegova skulptura ispred Muzeja savremene umetnosti je trag tog prijateljstva.

”DEKADENTNI VELIKAN”

U Beogradu se ipak desila jedna glupost: Narodni muzej nije smatrao zgodnim da u trenutku "preispitivanja" prihvati nagovešteni poklon, jedno "dekadentno" delo Henrija Mura; a u Zagrebu i jedna nepristojnost: ideološki "zdrava" majstorska trojka odbila je čak i da primi slavnog "dekadentnog" kolegu..."

Nastaviće se