Ovacije ser Lorensu

POČETKOM 1957. u Beograd su doputovali veliki francuski glumci Simon Sinjore (1921-1981) i njen suprug Iv Montan (1921-1991), poznat kao zvezda francuske šansone. Odseli su u hotelu "Moskva". Oboje socijalisti i komunisti po političkom opredeljenju, imali su puno simpatija i ljubavi za Jugoslaviju toga vremena, pa i za Tita. Zato i nije čudno što su jednog dana pozvani i u Beli dvor.

Simon Sinjore je, u svojim memoarima, taj odlazak na Dedinje opisala ovako:

"Na stepeništu kamene terase čekale su tri osobe: maršal Tito, njegova supruga i neki vrlo visoki uglađeni gospodin. Tito je bio odeven u tamnosivo flanelsko odelo ukusnog engleskog kroja, a na kravati je blistao veliki dijamant. Gospođa Broz je bila u tamnoj haljini, s mladalačkim nakitom. Oboje su imali ponosno držanje. Visoki i uglađeni gospodin je prevodio reči dobrodošlice... U uglu malog salona bio je pripremljen čaj, ali je Tito predložio šampanjac. Boce su bile rashlađene.

SledeĆa dva sata Tito je govorio. Mi smo pitali s kim je Tito želeo da razgovara kad nas je pozvao, pevačem-glumcem i glumicom čije su filmove on i njegova žena gledali, sa simpatizerima francuske Komunističke partije, s putnicima koji su proputovali šest zemalja u kojima su ljude vešali zbog "titoizma", s osobama koje su tri meseca ranije večerale sa Prezidijumom Vrhovnog sovjeta.

Smatrajući nas članovima Partije, sa prilično sarkastičnom zajedljivošću nas je upitao da li sada verujemo da on nije izdajnik koji se prodao imperijalizmu, kao što su to na Zapadu govorili od 1948. do 1956..."

Kada su stigli u hotel, ubrzo je zazvonio telefon sa portirnice - čovek iz Maršalata je preneo da ih njihovi domaćini mole, zaboravili su to u Dvoru da učine, da im potpišu fotografiju - a oni su njima svoju potpisali, i evo stigla je: 'Sa najlepšim željama Tito i Jovanka Broz'."

Ser Lorens Olivije (1907-1989) i njegova supruga Vivijen Li (1913-1967), slavni engleski glumci, boravili su u Beogradu 1957. godine. Na sceni Narodnog pozorišta on je igrao Tita Andronika, a Vivijen Li Laviniju. Iako je bračni par u Beogradu imao krize, bračne nesuglasice, publika ih je primila sa ushićenjem.

Vivijen Li i Lorens Olivije posetili su i Jugoslovensko dramsko pozorište, gde su prisustvovali premijeri Braće Karamazovih u režiji Tomislava Tanhofera. U salonu su razgovarali, veoma srdačno, sa protagonistima predstave, čestitajući im - a bili su to Jovan Milićević, Branko Pleša, Marija Crnobori, Mija Aleksić, Olivera Marković, Mira Stupica, Mata Milošević, Stevo Žigon, Slavko Simić...

Njihovoj predstavi u Narodnom pozorištu prisustvovao je krem beogradskog političkog i kulturnog života, na čelu sa Josipom Brozom Titom. Tito je čak došao u garderobu da pozdravi slavni glumački par...

Zanimljiva je priča poznatog slikara Dušana Ristića (ispričana reditelju Arsi Jovanoviću), koji je bio poznanik slavnih umetnika, koji su, prilikom boravka u Beogradu, došli i u njegov atelje na Kosančićevom vencu:

"Vivijen Li je kupila dva ulja i najlepše moje skice. Imala je nos neverovatan. Ali je, sirota, pila. Ja sam Vivijen Li i Lorensa Olivijea već poznavao, iz vremena kada sam bio u Londonu, imao sam stipendiju Britiš koncila... Njihovi prijatelji su bili grof i grofica od Norfolka... I ovde, u sobi, bilo je tada sasvim drukčije, na ovoj polici stajala je jedna gravira Beograda. Ona ulazi i kaže: "Duško, ja sam kao jedna mačka. Ja moram da vidim sve. Šta je ovo?" Kažem joj: "To je jedna veoma lepa gravira Beograda iz šesnaestog veka". "Sviđa mi se", ona kaže. "Uzmi je", ja joj kažem. Mislim ja, neće ona ništa od mene uzeti. Ali, ona je imala njuh. Iz tašne je izvadila malog Bonara, to je usput kupila... Tu je bilo jedno ulje, neki krovovi, poluapstraktni...

Imao sam i razna pića, čak sam i viski nabavio. Meni je ona donela pravu votku iz Rusije... "Votku, molim", kaže Vivijen... "Vreme je, molim vas", kaže Olivije. "Jeste, kažem ja, vi imate predstavu..."

Vidite, ona je meni rekla: "Duško, ja bih htela da kupim jednu ikonu". A onaj gospodin (Rale) Perić imao je divne ikone... Kaže ona: "Dođite vi po mene u 'Mažestik'. I ja, normalno, dođem. Tada sam video da ona nije u redu. On se brije (Olivije se brijao dva puta dnevno), a ona priča o nekoj Doriti za koju ja ne znam ni ko je ni šta je. I ja vidim da tu nešto nije u redu, da je ona bogtepita u kom prostoru, mentalno.

I on dođe i udari je po ruci. Ovako. I ona dođe sebi. Čim je dobila batine, on je onda poljubi u ruku i kaže: "Molim te, idi sada sa Duškom". I ja pozovem taksi. Tako je cela kuća (Perićevih) saznala da dolazi Vivijen Li..."

Ostalo je zapamćeno da je ser Lorens Olivije pred plaštanicom kralja Milutina, u Muzeju Srpske pravoslavne crkve, molitveno stajao nekoliko minuta i onda je spontano kazivao Šekspira, kad je čuo da je Milutin kralj iz 13. veka.

Nastaviće se