Kraljev čovek u Berlinu

”Embahade” je španska reč i značila je poslanstva na strani. A zašto moja knjiga uspomena nosi španski naslov, po ceremonijalu, to će čitalac videti, ako pročita te moje uspomene. Kašće mu se samo.

Ja sam te knjige počeo da pišem - prema svojim beleškama - davno; i nosio sam ih, godinama, sa sobom - putem koji nas je sve vodio: oko Pariza, u Berlin i Rim, pa onda u London, da stignemo u Moskvu i posle u svoju zemlju. Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet.

Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca.

O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića.

* * * * *

Moja priča će početi za vreme Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. U grbu tog kraljevstva bila su tri slova: SHS. Taj grb se mogao videti i nad vratima poslanstva Živojina Balugdžića, u Berlinu - koje je bilo jedna obična berlinska vila. U ulici koja je nosila ime regenta, a bila u blizini Bendlerovog mosta. Regente-nstrasse. Broj kuće bio je 17.

Balugdžija nije mario ta tri slova grba.

Veli, nemački ministar spoljnih poslova, Štrezeman, rekao mu je, da to liči na vapaj davljenika: SOS. Veli, talijanski ambasador kaže da je to neka hemijska formula. Pop Janjić, poznati radikalski političar, kaže, da liči na monogram jezuita: SIS.

Takav je bio način Balugovog ćeretanja.

Ja sam pokušavao da tešim svog ministra. Tvrdio sam, da je taj grb naš sasvim u redu. Odgovara našim omladinskim idealima. Kao što je bilo, na primer, reći: trojebratstvo.

Balug je ponavljao da je sve to izmislio Pribićević i da ćemo propasti, zbog Prečana. Izmišljeno je prema onom: Trojednica.

Za vreme Cincar-Markovića, najzad, pisalo je, zlatnim slovima, na tabli: Jugoslavija. Međutim Cincar je bio nesrećan i zbog toga. Veli, to nije u duhu, ni našeg, ni ikojeg slavenskog jezika. To je gramatička nakarada. Trebalo bi da glasi: Južna Slavija.

HITLER ULEPŠAVA GRAD

MOŽDA će neko zapitati, sad, posle toliko godina, šta je bilo sa tom našom embahadom?

Završila je, kao što se sve, u prošlosti, završava, neočekivano. Hitler je - uveren da će njegova Nemačka trajati hiljadu godina - bio, rešio, da Berlin, prezida.

Rešio je bio da se povuče, od Kapije pobede, od Brandenburške kapije, jedna prava, široka, avenija, a da pod udar pijuka dođe i kvart u kom je bila i ta naša kuća. Ona je porušena.

Da bi je mogao srušiti, Hitler je, tadašnjoj Jugoslaviji, ponudio, da joj se na mesto stare, sazida nova zgrada, a Jugoslavija je to sa zahvalnošću primila.

Markovića je ljutilo, osim toga, da se na stranim jezicima piše, sa inicijalom ipsilon-a: pa ćemo biti uvek poslednji, i na paradama.

I na olimpijadi, koja se spremala.

Veli, to ne sluti na dobro.

Što se tiče naše politike, prema Nemačkoj, Balug je tvrdio, da nje i nema. Ona je u rukama kralja Aleksandra. Uloga poslanstva je tu mala. Na Balkanu, kaže, spoljna politika bila je, uvek, lovište kraljeva. On je samo pismonoša.

Kad je god nešto počinjao, radio, govorio je, da je to želja kraljeva. Ako je morao da ide kod Hindenburga, predsednika republike, ako je išao u posetu kod nemačkog ministra spoljnih poslova, Štrezemana, to je bila poruka kraljeva. On, Balugdžija, u Berlinu, samo je kraljev čovek u Berlinu. Zato je persona grata kod Nemaca.

Balug je imao običaj da ponavlja, i pred strancima, da je on stari socijalista, stari republikanac.

Bio je bivši ministar Dvora.

Fakat je, da je Balug služio u Berlinu, i za vreme Hitlera i nacista. I posle ubistva kralja Aleksandra.

U svakoj prestonici, u ono doba, diplomate su imale svoj kvart, gde su bile ambasade i poslanstva - obično raskošne palate, sa parkom i svečanim ulazima. Smešno je bilo to, da su i siromašne zemlje, u takvim kvartovima diplomata, imale palate.

U Berlinu, bilo je, u ono vreme, dva takva kvarta, jedan kod Brandenburške kapije, a drugi kod Bendlerovog mosta, blizu Tijergartena. Naše poslanstvo bilo je kod tog mosta.

Kod Benedlerovog mosta, blizu Tijergartena, bilo je nekoliko manjih ambasada i nekoliko poslanstava, manjih država, a među njima i poslanstvo Kraljevstva SHS.

Pored poslanstva, bila je ambasada Španije, a malo dalje, u tom kvartu, ambasada Italije. I mi smo dakle bili u otmenom kvartu.

Što rekao pokojni Ranko Mladenović, u jednoj pesmi: "Otmenost nas naša beše prevazišla".

Ulica, u kojoj se nalazilo poslanstvo naše zemlje, nosila je, u Balugdžića doba, starinski i sentimentalan naziv: Regentenstrasse.

Posle, toržestveno: Ulica velikoga admirala princa Hajnriha. Grossadmiral Prinz Heinrichstrasse.

Adresa naša bila je br. 17. Bila je to jedna stara kuća, vila, na tri ćoška, iz doba generala Moltkea i Valderzea. U stvari jedna straćara. Jedna od onih kuća carstva, generala i dvorskih savetnika, koje su se navrat-nanos prodavale, posle Prvog, svetskog, rata, kad se marka srozala.

Naša "ambasada" u Berlinu, nije bila pogodna, ni za poslanstvo, ni za poslanika.

Onaj, ko je kupovao tu kuću, birao je, očigledno, otmeni kvart, a ne zgradu. Balugdžić mi nikad nije rekao, ko je to bio, rekao je samo da taj čovek ima izraslinu na čelu, veličine kokošjeg jajeta.

Što je bilo najgore, nešto nije bilo u redu oko ugovora.

Kupovina je, dva puta plaćena. Revalorizacija.

NARUDŽBENICA

"EMBAHADE" po ceni od 1.500 dinara mogu da se kupe ili naruče u Zadužbini Miloša Crnjanskog u Beogradu, Francuska 7. Telefon 011/262-2302, mejl mcrnjanski@isp.b92.net

Nastaviće se