Piscima karta za svet

UŠAO sam u „diplomatsku“ službu, i otišao kod Balugdžića u Berlin, bez naročite želje i bez nekog cilja. Bio sam, kao profesor Četvrte beogradske gimnazije, siromah, i bez mogućnosti, da se posvetim literarnom radu.

Slobodan Jovanović, siva eminencija „Srpskog književnog glasnika“, smatrao je, da bi bilo dobro, da naši pisci, u mladosti, provedu nekoliko godina, u inostranstvu. On je mislio da ću u Berlinu, kod njegovog prisnog prijatelja, Balugdžića, biti bez briga i moći da se posvetim, sasvim, pisanju romana. Zainteresovao je za mene Balugdžića. A nagovorio ministra Dvora, Jankovića, svog drugog prijatelja, da me pošalje u Berlin.

JANKOVIĆ je i sam bio pisac, i saradnik pomenutog časopisa, pa je to svršio, protekcijom, kod ministra spoljnih poslova, Marinkovića. Janković je imao običaj da kaže: Treba, gospodine Crnjanski, da napišete još jedan roman, kao „Poplave“! (Književnik, obično, ne pamti knjige drugog književnika. Stari gospodin hteo je da kaže, da treba da napišem, još jedne „Seobe“. Bio je zapamtio da kroz taj roman protiče mnogo voda!)

Marinković je, na taj način, nagovoren, da me pošalje u Berlin.

Još više je prevagnulo, što sam, godinama, bio saradnik lista „Politika“, koji je imao mnogo uticaja. Urednik tog lista, Miomir Milenović - bivši komita - bio me je zavoleo, zbog nekih reportaža, koje je on smatrao kao važne, u to doba.

U Ministarstvo spoljnih poslova, u to doba, ulazilo se pomoću tetaka i strina. Ja sam kod Baluga stekao mesto, jednim intervjuem, koji je bio vesela komedija.

NEMAČKA je gradila most kod Pančeva, na račun reparacija, prema Mirovnom ugovoru, i građenje odugovlačila, iz više razloga. Kod nas se smatralo čak, da Nemci žele da obustave rad, i, oko toga, bila je nastala „kriza“. U Beograd je bio došao sam šef odseka nemačkog ministarstva spoljnih poslova, da pregovara.

Nemac nije hteo da vidi nijednog novinara.

Meni je rečeno, da se pokažem, sada. Nemac je bio odseo u hotelu „Palas“.

U to doba to je bio karavansaraj, pun stranaca, sastajalište raznih diplomata i agenata iz inostranstva. U suterenu hotela bili su separeji - sa mađarskim igračicama. Naš veliki filosof, onog doba, Brana Petronijević, bio je tu svakidanji gost, odmarajući se od svog duhovnog rada preko dana. Ja sam tu, među Mađaricama, upoznao pomenutog Švabu i on mi je održao, ne znajući kome govori, malo predavanje o mostovima.

„Politika“ je moj „intervju“, idući dan, štampala.

Nemačko poslanstvo, protestvovalo je zbog toga.

Balugdžić se bio, u Berlinu, zacenio od smeha, i, odmah je pristao da mu dođem, kad mu je „agreman“ zatražen, za takvog atašeja. On je i sam, celog svog života, na spoljnu politiku gledao, kroz naočari novinara.

Čitalac će videti, da sam se ja, docnije, odvikao od toga.

U to vreme počela je moda postavljanja takozvanih „kulturnih“ atašeja po poslanstvima. Ako me sećanje ne vara, ja sam bio, kod nas, prvi. Ministar spoljnih poslova, Marinković, letovao je na Bohinju, a ja sam bio u istom hotelu, pa smo se upoznali, a znala me je i njegova žena, koja je slikarka, a koja je bila veliki prijatelj pesnika, pisaca, slikara. Pesnici su, u to vreme, ulazili u diplomatiju, lako, jer se literatura jako cenila, kao jedan od puteva ujedinjenja našeg naroda. Dučić, Rakić, i mnogi, manji - čak i nekoliko literarnih bubašvaba - razmileli su se bili po našim poslanstvima, kao omiljena lica.

MOJA generacija nije bila toliko omiljena, posle rata.

Mi smo, uglavnom, bili zadržani na manjim mestima i samo je Ivo Andrić, među nama, doterao do ministra.

Što se mene tiče, ja nikad nisam pokušao, da uđem u ministarstvo. Uvek sam želeo da ostanem na mestu, sporednom, posmatrača.

Pristao sam dakle da u Berlin odem, na položaj nižeg činovnika.

Ja sam Balugdžića znao, i pre mog odlaska u Berlin. On mi je, moj zadatak u Berlinu, protumačio, ovako: U Parizu imamo brojno osoblje u poslanstvu, reparacionu komisiju, prosvetni odsek, vojnu misiju i čitavu bulumentu nezvaničnih „dopisnika“ i umetnika i studenata. U Berlinu - kaže - on, nema, nikoga.

Nemačka se oporavlja i biće, uskoro, opet, velika sila.

Moj zadatak će biti, da upoznam mnogo Nemaca, diplomata, novinara, profesora, pisaca, umetnika. Imaću strašno mnogo posla. Treba da pratim, šta o nama pišu, šta se o nama predaje u školama. Treba da smeštam propagandu, po nemačkim redakcijama i časopisima. Imaću posla od jutra do mraka.

Kad sam kod njega ušao, zagrlio me je. Dao mi je sobu, pored svoje, na spratu, sa leva. Kad sam ga zapitao za posao, rekao mi je, da ja u Berlinu neću imati nikakvog posla. Pesnici, kaže, nisu ni za kakav posao. Oni ima da pevaju! On je u Atini imao, za savetnika, Dučića. Dučić je svraćao u poslanstvo, pred podne - kad bi svratio. Gledao ga je, kaže, sa prozora. Dolazi, korača, prođe. Prati neku lepu Grkinju na ulici. Iznenada, eto ga, pa se vraća. Prati, u protivnom pravcu, drugu, koja mu se valjda učinila još lepša.

Takav je bio način pričanja u Balugdžića.

Tako me je dočekao u Berlinu.

ĆIRILICA NIZ BISERA

Moja ostarela mati, živela je tada, kao penzionerka, u Pančevu. Pisala mi je, često, i, u svakom pismu, vajkala se: samo da opet ne dođe do rata.

Balug je, smejući se, zagledao njena staračka, gotska slova, pa je ponavljao da je naša ćirilica niz bisera. A kad bismo govorili o mogućnosti da dođe do novog rata, Balug je sasvim sigurno tvrdio, da do rata više ne može doći. Veli: Nemačka je sad: DEMOKRATSKA.

A da se ne bismo zamerili Francuzima - kaže - u Berlinu neće da ima ni vojnog atašeja.

(Nastaviće se)