Pucnji do Berlina

PRVU vest o krvoproliću u Skupštini, u Beogradu, Balug (Živojin Balugdžić, ambasador) je dobio od Nemaca. On se, posle toga, dugo mučio, da, telefonom nešto više dozna, iz našeg ministarstva spoljnih poslova i od svojih, političkih prijatelja. U poslanstvu je bila nastala zabuna.

Istina, znali smo i mi, tamo, u Berlinu, da je u Skupštini, stalna dernjava, i svađa, ali nismo očekivali, da će doći do praska revolvera. Balug je tvrdio, da sve to tako mora da bude, kod nas, jer je u nas "velika demokratija".

U poslanstvu, u to doba, nije bilo nikakve animoznosti među Srbima, Hrvatima i Slovencima. Vest nas je sve porazila i svi smo smatrali da se dogodila velika nesreća.

Prvi korak Balugov, posle tog groma iz vedrog neba, bio je, da naredi, da se zatvore vrata, i niko, kod njega, ne pušta. Veli, dok ne dobije telegram iz Beograda, ne želi da vidi nikoga.

U poslanstvo je odmah nagrnulo mnogo novinara a docnije i Balugovih kolega. Svi su želeli da vide Baluga i da čuju novosti od njega.

Pre Prvog svetskog rata, dopisnici "sa Balkana", imali su svoja gnezda u Beču. Odatle su izveštavali o nama. Posle tog prvog rata, centar dopisnika "sa Balkana", postao je Berlin.

Pošto nikako nije imao uputstva iz Ministarstva, Balug nam reče da će biti najbolje, da se držimo recepta Ljube Živkovića.

Veli, Ljuba Živković je, kad su oficiri ubili kralja Aleksandra (Obrenovića) bio među onim radikalskim prvacima, koji su bili pozvani da sastave vladu. Pa kad je održana prva sednica, Ljuba je predlagao, da se izda kominike za štampu, i da se kaže, da su "noćas Kralj i Kraljica poginuli u međusobnom razračunavanju".

Balug je, dakle, spočetka, stvar predstavljao tako novinarima;da se radi o svađi dva čoveka. Radić i Račić, veli, bili su, dotle u dobrim odnosima i viđali se pri čaši piva. Do ubistva je došlo u trenutku razdraženja i uvreda. Balug je ubicu opisivao kao propalog, drvarskog trgovca.

Balug je u to doba, kao što rekoh, bio zašao u šezdesetu godinu života, a ja u trideset petu. Kao što se to često dešava, i između oca i sina, pri takvoj razlici u godinama, Balug je osetio da se ja ne slažem sa njim u tumačenju atentata. Zato mi je, po svom običaju, kao od šale, podviknuo: "Šta je sad opet, šta se to ne sviđa gospodi literatima, šta se to ne sviđa, moliću lepo, gospodi iz Preka"? (Balug je, po majci, i sam bio "iz Preka".)

Ne sviđa mi se, velim mu ja, što pravite kafansku tuču od nesreće našeg naroda. Ta dva čoveka, ubijeni i ubica, sporedni su sad posle toga. U pitanju je naša, srpska, i hrvatska nesreća. Ja ne bih čekao nikakav telegram iz ministarstva. Ja bih rekao, otvoreno, tim novinarima, zašto je krv pala.

Balug mi na to podviknu, da su to ludorije jednog literata. I dodade, kao uvek, u takvim prilikama: "Propašćemo zbog Prečana".

Ali kraj sveg trčkanja Balugovog uredniku "Berliner Tageblatta" Teodoru Volfu, berlinska štampa napravila je uzbunu, od prvog dana atentata na Radića. Jugoslavija - pisali su nemački listovi, bez razlike partija - se raspada.

To je bila, vele, kratkotrajna, versajska tvorevina.

Neki listovi su donosili i geografske karte, kako će se raspasti ta tvorevina versajska. Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, na tim kartama, bilo je raspodeljeno, u nekoliko delova. Napravljena je bila velika Hrvatska, Mađarska je opet dobila Baranju, Bačku i Banat. Makedoniju Bugarska.

Na račun srpskog naroda, i Beograda, pisane su stvari, koje se nisu bile čule, od vremena Sarajevskog atentata i ubistva Aleksandra Obrenovića. Nemačka je, o nama, progovorila, kao u doba Habzburga.

Balugdžija, koji je onako napadao kralja Milana, koji je bio gotov da odere generala Petra Živkovića, koji je na Kosovu prenosio bombe u nedrima, bio se sad skljokao, kao onaj noćnik DegaČa sa uštirkanim grudima. Nemačka, kao žena, bila ga je izneverila.

Kad je, najzad, stigao telegram, iz Beograda, Balugu je kamen spao sa srca. Veli, odmah da se prevede i on će ga odneti Volfu, da se štampa. (Telegram je bio na francuskom.)

U stvari, u telegramu, nije bilo ničega, ni o situaciji u zemlji, ni o ubici, ni o motivima ubice, niti je bilo političkih direktiva.

U telegramu se, uglavnom, pričalo, kako je kralj, u bolnici, posetio Stjepana Radića, kako se Radić zaplakao, kad je ugledao kralja, kako je, sa suzama, poljubio u ruku kralja Aleksandra, i, kako ga je kralj tešio".

Sad, posle toliko godina, sasvim je svejedno, šta je Balug dao novinarima. Svejedno je i što se pisalo povodom tog atentata.

Protivno očekivanju, versajska tvorevina se nije raspala. Niko nije, u to doba, još smeo da dirne u tu državu sa "versajskim" granicama. Balugdžija je to tumačio prijateljstvom velikih demokratija, Francuske, Engleske, i ugledom naše zemlje u Društvu naroda.

Već posle nekoliko dana, Balug je zaboravio atentat, kao da je neka stara priča. Počeo je, opet, da se šali, i veselo ćereta. Išli smo na ručak u "Aidu" i Balug je, sa uživanjem, posmatrao Pirandela sa njegovim lepoticama.

GLUPE PRIČE ŠPIJUNA

Balug je ljubazno dočekivao novinare, uzimao ih pod ruku, ispraćao ih, i tociljao se po parketu, za njima. Izvinjavao se što nema vremena. Imao je sijaset podataka o radu Stjepana Radića u inostranstvu. Ali taj se materijal sastojao, uglavnom, od izveštaja raznih naših špijuna. Bila je to masa glupih priča.

NARUDžBENICA

"EMBAHADE" po ceni od 1.500 dinara mogu da se kupe ili naruče

u Zadužbini Miloša Crnjanskog u Beogradu, Francuska 7.

Telefon 011/262-2302, mejl mcrnjanski@isp.b92.net

(Nastaviće se)