Cenzor prvi urednik

SEĆANJA iz drugog, Hitlerovog Berlina, traju od decembra 1935, pa do proleća 1938. Sa aneksijom Austrije zaključno.

To je doba pripreme Hitlerovog rata. Kod nas je to doba vlade regenta, princa Pavla, čiji je predsednik vlade bio, u to doba, Milan Stojadinović (on se i u privatnim pismima potpisivao dr Milan Stojadinović). Poslanik u Berlinu bio je tada Aleksandar (Saša) Cincar-Marković. Ja sam za to vreme bio ataše za štampu berlinskog poslanstva.

Između mog prvog i drugog službovanja u Berlinu, ja sam u Beogradu živeo trostrukim životom profesora, novinara i književnika. Sva tri su kod nas, u to doba, bila čemerna.

O profesuri u to doba, reći ću samo toliko, da je bila, sa pedagoškog gledišta, besmislena. Profesori su dolazili na katedru posle dužih studija i mnogih ispita, ali su uslovi rada, posle, bili smešni. Malo ih je predavalo predmete za koje su spremani, a rad je bio uvek improvizacija, u pretrpanim učionicama, sa kojekakvim udžbenicima. Ne treba ni da dodam, sa bednim platama.

Ja sam položio ispit profesorski, "odlikujući se u svim delovima", ali sam, mesto istorije i književnosti, predavao katkad i gimnastiku, i katihizis! Profesor nemačkog jezika držao je piljarnicu na jednoj pijaci Beograda. U zgradi gimnazije, mokraća je tekla, po hodnicima.

Zgrada je bila Četvrta beogradska gimnazija, preko puta jedne robijašnice, a među kolegama, sećam se: Dušana Matića, Momčila Nastasijevića i Brane Miljkovića.

Još gore je bilo sa moralom, što se tiče protekcija.

Direktor te gimnazije (Jovanović) imao je običaj da menja ocene profesora, posle ispita, bez njihovog znanja.

Direktor je spremao miraz za svoju ćerku.

Što se tiče novinarstva, ja sam godinama bio saradnik tadašnjih, velikih, beogradskih novina: "Politike" i "Vremena".

Rad u tim novinama omogućio je da živim životom i književnika, iako mi je zarada, i u novinama, bila vrlo mala, iz prostog razloga, što sam, kao profesor, državni činovnik, bio samo "spoljni" član redakcija.

Smatram i danas, da je novinarstvo, dobra - a ne škodljiva - škola, za književnika. Naročito kod nas, gde se "književnikom" smatra svaki ko nadrlja nekoliko pesama.

Drugo je pitanje, moralna strana, tadašnjeg novinarstva.

Postojala je - cenzura.

Navešću samo dva-tri primera.

Mađarska je u to vreme bila u znaku fašizma i admirala Hortija i ja sam vodio kampanju protiv te Mađarske, nekoliko puta. Uvek je ta kampanja bila defanzivna, izazvana. Bila je i uspešna. Zbog mojih članaka, došlo je, na primer, do interpelacija u mađarskom parlamentu. Poslanik Korodi interpelisao je, a odgovarao ministar spoljnih poslova baron Kanja. Ministar spoljnih poslova je tvrdio da je moje ime pseudonim jednog Mađara, koji je bio poslanik u našoj skupštini, pa je ogorčen, što nije izabran ponova na izborima.

Moja kampanja je obustavljena telefonom, na izričito naređenje iz našeg Ministarstva spoljnih poslova. Tumačenje potrebe da se moja kampanja obustavi "odmah i bez daljega", glasila je ovako: Na Univerzitetu u varoši Kluž, u Rumuniji, došlo je do sukoba, između mađarskih i rumunskih studenata. Sad je prilika da se mi povučemo, i seirimo.

Još je gora bila cenzura kad je u pitanju unutrašnja politika.

Ja sam, na jednom putu za Španiju, putovao brodom "Morava", koji je bio svojina takozvanog Jugoslovenskog "Lojda". Video sam težak život mornara i ložača, čija je prosečna plata bila 600 dinara mesečno. Dok su direktori tog subvencioniranog brodarskog društva, dobijali mesečno 30.000, iz subvencija. Poveo sam kampanju protiv "Lojda".

Kampanja je obustavljena na izričiti zahtev Dvora.

Pošto sam znao tadašnjeg ministra Dvora, pitao sam, samo, da mi kaže, kako ih je brodovlasnik uverio, da tako treba?

Odgovoreno mi je, da je izložio kralju potrebu, da se "uveća" tonaža naše trgovačke mornarice, pa da je to nemoguće, bez "skromnih" plata.

PokuŠao sam da direktora lista nagovorim, da mi dozvoli, da bar nekako završim tu kampanju, ali je ona, bez daljega, prekinuta.

("Lojd" je direktoru "Vremena" predao pretplatu, na nekih 3.000 primeraka lista.)

Moju kampanju pomagao je, svojim informacijama, Klub kapetana duge plovidbe, u Splitu. Od toga kluba dobio sam pismo, kojim mi zahvaljuju, što sam skinuo masku sa utroška subvencija.

Klub je bio oglašen za "leglo komunista".

NetaČno je da sam u Berlin otišao, jer sam želeo da uđem u diplomatiju.

U diplomatiju se, kod nas, u to vreme, ulazilo, preko tetaka i strina. Da sam hteo, ja sam, preko svoje tašte, još 1921. mogao ući u to ministarstvo, lako. Nikad nisam to hteo.

Posle Prvog svetskog rata, pored Srbijanaca, u Ministarstvo spoljnih poslova ulazili su i Hrvati i Slovenci, na osnovu nekog, partijskog, ključa. (Većinom se, kod Hrvata, radilo, o srbijanskim zetovima.)

Kao u Francuskoj, u diplomatiju je, i kod nas, ušlo, nekoliko književnika, da spomenem samo Dučića, Rakića, Andrića, Rastka Petrovića, a da pređem preko nekoliko literarnih bubašvaba. Ja sam i u poslanstva - u svet, tada pun kretena - ušao kao novinar, u ulozi posmatrača.

Što je taj stalež bio tako nesposoban, u vreme mojih Embahada, to smatram da je uzrok - jedan od glavnih uzroka - naših velikih nesreća.

Nastaviće se