Cincar nameće pravila 

PUTUJEM iz Beograda, ali udešavam tako da provodim nekoliko dana u Salcburgu i Minhenu. Iako nemački znam, iz detinjstva, i Beča, želim da dva-tri dana slušam samo taj jezik, čitam samo na tom jeziku, govorim sa ljudima samo nemački, da bih se ugnezdio. Hoću da stignem u Berlin tako da niko i ne sluti da se nisam u Nemačkoj rodio.

Govoriti stran jezik je procedura, kao kad zmija menja kožu.

Sedim zato u Salcburgu, u porodicama koje sam znao pre dvadeset godina, kada sam, godinama, tuda prolazio. Iz bolnice u bolnicu. Tada sam tuđeg cara služio, i to je, katkad, bilo vrlo ružno. Sada služim svojoj zemlji, ali ni u njoj nije sve baš lepo.

Odlazim, zatim, u Minhen, u jedan katolički hotel u kom je velika tišina, i posećujem Pinakoteku, i slike koje sam toliko voleo. Nekad sam o njima učio, čitao i pisao. Sad ih gledam samo kao slike.

Uveče, pijem pivo i pevamo.

Kroz dva-tri dana, kao iz groba ustao, stojim opet pred zgradom našeg poslanstva, u Berlinu. Posle šest godina.

Niti sam to želeo, niti sam se tome nadao.

Na kući se ništa nije promenilo, ona je isto onako povučena, mirna, u zelenilu, nedaleko od Bendlerovog mosta, samo više nije u ulici Regenta, nego u ulici koja se sad zove Velikoga admirala princa Hajnriha - što zvuči kao da neko duva u trumpetu.

Vrata u gvozdenoj ogradi ne otvara mi Balugov momak, Fric, nego Nikola, naš novi momak - kelner, iz Niša, koji me tužno posmatra. Njegova žena umire, u podrumskom stanu pored ulaza u poslanstvo, pa joj je jedina želja da je ostave da sedi tu, kod svog prozora, i posmatra one koji ulaze i one koji izlaze. Vratar Nikola kaže mi odmah da je ministar hteo da ga otpusti zbog toga, ali da ih ministarka ne da. Ona je, kaže, dobra.

Ja, u prolazu, vidim jednu ženu uvijenu u marame kraj prozora, žuta lica, razrogačenih očiju. Ona nas, još nekoliko meseci, gleda.

Aleksandar (Saša) Cincar-Marković bio je tada četrdeset šest godina star, ali već otežao, i oćelavio. Da ima fes na glavi ličio bi na naše vojvode iz Prvog ustanka. Da ima uniformu, na oficire Obrenovića. Ovako, odeven brižljivo, liči na Rumuna, bogatog čoveka, krupnih očiju, finih usta, glave kao u Rige od Fere. To je Cincarin, ali ne trgovac, nego ratnik sa Balkana.

Grofu Ćanu se učinila ćelavost Markovićeva glavna crta. On kaže u svojim uspomenama: "Trudi se jako da sakrije da je mnogo oćelavio i, u tu svrhu, vrši mobilizaciju sve svoje kose sa slepoočnica i sa potiljka."

Slika Ćana je tačna.

Marković se drži vrlo ponosito, uljudno, govori malo, i učtivo pita. Protivno Balugu, sve je kod njega konvencija. Ne pita za Stojadinovića - nego pita za Antića, ministra Dvora.

Marković je već bolovao, od šećerne bolesti, ali bolest nije uzimao ozbiljno. Taman je u licu, a pravi pariski gamen, kad bi se našalio - ali to mu se dešavalo retko.

Ja mu referišem o uputstvima koje sam od Stojadinovića dobio, a on mi kaže da se nada da ćemo dobro da se slažemo. Kaže, od Iva Andrića čuo je o meni mnogo, i lepo. Kaže, dešava se često da ataše za štampu u poslanstvu radi na svoju ruku. On bi želeo da mu pokažem sve što budem javljao Beogradu. Ja mu kažem da ću mu davati kopiju svega što budem iz Berlina slao.

A u sebi mislim na jednog pesnika - poslanika Rakića - kome je, u takvoj prilici, jedan njegov mlađi činovnik ponudio da mu pokazuje šta piše, a kome je Rakić, sa osmehom, odgovorio: "Pišite vi samo!"

Posle podne upoznajem i ministarku, koja nije lepa, ali je razborita, prirodna i lepog ponašanja. Cincar se, kao i Stojadinović, oženio Grkinjom, na Krfu.

Marković radi u Balugovoj sobi, u prizemlju. Na spratu ima sekretara komitu, u engleskom prsluku. Priča da je bio torpedovan u ratu, i da je plivao četiri sata u moru.

Meni je odredio, na spratu, poslednju, malu, mračnu sobu, pod kojom se nalazi praonica. Kad veš peru u poslanstvu, ja i moja sekretarica sedimo kao Pitija, u oblaku. Kad je ministarka doznala to, naredila je da se veš više ne pere tamo.

Malo je sveta u Berlinu sa Markovićem razgovaralo. On je i samu Nemačku malo znao. Nije tačno da je Cincar-Marković već u to doba sa nacistima bio u nekom velikom prijateljstvu. Niti je on tada išao Ribentropu, ni kao Balug, Rozenbergu, ni Hesu. A najmanje Gebelsu.

Uskoro po svom dolasku u Berlin, on je mislio da je pronašao kvadraturu kruga. Igrao je na jednu jedinu kartu, dok sam ja u Berlinu bio. To je bio Gering.

Gering je bio njegova (i mnogim drugima u Beogradu) velika nada. Znam da je, i posle bombardovanja Beograda, pričao da nas je Geringu "jako žao".

Ta nada, Gering, nije bilo samo Markovićevo ludilo.

Marković zbog te veze sa Geringom nije hteo ni da vidi Gebelsa, jer se bojao da izazove, kaže, Geringovu ljubomoru.

Nastaviće se