Harem ćopavog Gebelsa

PRED berlinsku olimpijadu, u proleće godine 1936, ceo svet se još trudio da sa nacistima održi vezu i da se dodvori Hitleru.

Ni Hitler još nije bio zbacio svoju masku.

Još je igrao ulogu Bizmarka, koga je naročito cenio.

On se još kretao, često, u društvu diplomata, pa još nije bio ni antisemit. U tom društvu - još je i Jevrejkama, ako su bile u diplomatiji, ruke ljubio. Opisan je, tako, u memoarima italijanske ambasadorke, docnije u Parizu (Elisabetta Gerutti), koja je, za vreme dok joj je muž bio u Berlinu, servirala Hitleru mlade krompire, jer meso već nije jeo.

Ljubio je, galantno, i jednu drugu Jevrejku, u ruku, ambasadorku sovjetsku.

Kao pred Vartolomejsku noć u Parizu, pred Olimpijadu u Berlinu, niko još nije znao šta nas čeka.

Atašei za štampu, diplomate, i novinari, bar jednom mesečno, idu na prijem, ili predavanje, Gebelsa, Rozenberga, Ribentropa, ili nekog drugog golemaša naciste. Najčešće u čuveni hotel "Adlon".

Sve je iskićeno, pri tim prijemima, crvenim zastavama.

Kao da smo u Moskvi.

Međutim, kad se bolje pogleda, u tom krvavom crvenilu, crne se kukasti krstovi, simboli arijanski. Simbol nacizma koji liči na škorpion na zastavi.

Pod tim zastavama, u cveću, najglasniji je, pri tim prijemima, Gebels. On je mali gnom, pa kad mu predstavljaju goste, postavljaju ga na stepenište, na jedan stepen više.

Pomoću savetnika, koji se zvao Bade, ja sam, od početka svog rada, mogao da posmatram, izbliza, i Hitlera i golemaše oko Hitlera.

Pošto je za novinare Gebels bio najvažniji, nadležan, njega sam upoznao prvo. Kad su me predstavljali, videh koliko je slabašan, omalen, sa nogama koje su bile, obe, ćopave, kao u kopitu. Gebels je imao lice majmunsko, lice španskih, dvorskih patuljaka, a kao majmun se i kretao. Međutim, imao je lepe, umne, crne, oči, a glas glumaca.

Gebels zaista nije ličio na Germana, nimalo - bar ne onako kako se u svetu Germani zamišljaju. Zbog Gebelsa - pričalo se u Berlinu - izvesni profesori univerziteta, arheolozi, morali su da pronađu, u davnoj prošlosti, jedno naročito, crnomanjasto, pleme germansko, koje je bilo kao kepeci nisko ("nachgedunkelte Zwerg--Germanen").

O Gebelsu se u partiji, uz pivo, svašta pričalo.

Naročito se pričalo da je moćan, seksualno.

A pošto je bio poslodavac i šef filmskim glumcima, i glumicama, u pozorištu, pričalo se da je, sve, najlepše, imao, u svom haremu.

Ono što me je interesovalo, bila je njegova polemika sa katolicizmom i njegova kampanja protiv Katoličke crkve. To je bilo đavolski lukavo vođeno i demonski inteligentno.

Da odmah dodam, Gebels je znao za predilekciju Markovićevu, i našu, za Geringa. Rekao mi je to, usiljeno, ali otvoreno. A bio je ironičan, uvek, kad je za Markovića pitao, koji je sa njim i obične, društvene, dodire izbegavao.

Gebels nam se za to svetio, kad je mogao. (Pored Rozenberga, on je postao glavni protektor ustaša u Berlinu.)

Kao lešina, na fotografiji, Gebels je ličio na mumiju.

Sad, posle toliko godina, i svega što se u svetu, i kod nas, desilo, ja mislim da je, za našu zemlju, Cincar-Marković, u Berlinu, bio isto toliko nekoristan, pa i fatalan, kao francuski ambasador Ponse, za Francusku. Kao što je britanski ambasador, ser Nevil Henderson, bio za Veliku Britaniju.

Marković je sedeo u svom kabinetu i javljao Beogradu ono, što je Beograd mogao da vidi i iz novina. Niti je tumačio događaje u Berlinu, niti je to mogao, ni znao. Još je manje, predviđao.

Bio je običan, uljudan, činovnik, u poslanstvu. Nabavljao je, iz Holandije, nabavke za "kraljicu majku", i menjao valutu, a to je za Cincar-Markovića bilo glavno. Da za Dvor, sve nabavke, budu u redu. Neverovatno, ali tačno.

Ja u to doba nisam ni sanjao, da se izveštaji atašea iz inostranstva, pa i njegove rečenice, analize, sinteze, reči, fraze, u Presbirou, prekrajaju, skraćuju, brišu.

Tek sam onda, kad sam bio u Rimu, slučajno doznao, da jedan gospodin u Presbirou, ima zadatak da izveštaje atašea udesi tako, da budu što ružičastiji i da izveštaji dopisnika M. Crnjanskog, "ne stvaraju paniku". Da ne pokvare ručak predsedniku.

Taj bilten u Berlinu, ja, zatim, referišem, usmeno, stojeći, Markoviću. On uzima kopiju.

Kad dođe kurir, pišem predsedniku, privatno pismo. Nisam to krio, ali, kopiju toga, razume se, nisam davao poslaniku. To mi je bilo izričito naređeno. U tim pismima, nikad, nije bilo reči o Markoviću. Bile su analize i vesti, a naročito tumačenja, koja su trebala da stignu do predsednika - koji je ujedno ministar spoljnih poslova - poverljivo. A ne kroz mnoge ruke.

Cincar-MarkoviĆ je, u takve dane, leden, i gleda me nabureno.

Marković je bio primer uvek uplašenog poslanika, koji zna da nije svom poslu dorastao. Kad je premešten iz Pariza, dugo i ozbiljno se nosio mišlju, da podnese ostavku. Bio je uveren da je i do savetnika jedva doterao, a da, do poslanika, neće doterati nikad. Da će biti ministar spoljnih poslova jednog dana, i to u jednom, sudbonosnom, trenutku za našu zemlju, to nije ni sanjao, sasvim sigurno.

Nastaviće se