Po notama Hitlera

PRIREDBA Olimpijade u godini 1936, bila je, već pre dolaska na vlast nacista, poverena Nemačkoj. Kao svi režimi, koji iskorišćuju velike, teatralne, parade, sa masama, Hitlerov režim zapazio je od početka političke mogućnosti, koje mu takva, internacionalna, manifestacija, u Berlinu, pruža.

U međuvremenu, u Beogradu je bilo došlo do promene vlade, i za predsednika vlade knez je doveo Milana Stojadinovića, koji je ujedno bio i ministar spoljnih poslova.

Za naše poslanstvo u Berlinu, iznenađenja, senzacije, teškoće, počele su, te godine u mesecu martu.

Marta 6. bio je atentat na predsednika vlade, u Skupštini, za vreme sednice. Poslanik Arnautović ispalio je tri metka. Prvi je promašio Stojadinovića, drugi i treći, atentator je ispalio, sprečen da gađa, od trojice kolega. To je sprečilo momka predsednika vlade, Blaža Turčinovića, da se i on umeša. U svojim memoarima Stojadinović kaže da ga je video, kako kleči, na jednoj nozi, sa revolverom u ruci, uperenim u Arnautovića. Kad je ušla policija, prekinuta je sednica, a predsednik vlade uspeo je, posle, da na miru završi ekspoze o spoljnoj politici Jugoslavije.

Groteskno je, da taj skandal u Narodnoj skupštini, nije odjeknuo u svetu i novinama, dalje, od novosti jednog dana. Hitler je, naime, idućeg dana, 7. marta, izišao na Rajnu, i uzbuna, koja je oko toga bila nastala u Evropi, bila je velika, ozbiljna. Što je najlepše, Stojadinović, u svojim memoarima, navodi dokaze kneza, da je atentat na njega pripremio general Petar Živković, sa grupom opozicionara.

Na mestu atašea za štampu, u Berlinu, te godine, ja sam 6. mart proveo u davanju informacija o atentatu u Beogradu, prema informacijama od Presbiroa. Već uveče tog dana, telefon je ućutao. Među novinarima se, uznemireno, govorilo, o iznenadnom sazivu, za idući dan, 7. mart, Rajhstaga. Stranoj štampi, bilo je rečeno, samo, da se pozivnice mogu dobiti i da sednica otpočinje, tačno, u uobičajeno vreme, u Operi Krol. Opera ta je služila, kao zamena, izgorelom Rajhstagu.

Kad mi se, isto veče, pred ponoć, javio, savetnik ministra propagande, Bade, i pitao, da li ću doći, i pitao kad dajem izveštaj Beogradu, mene je nešto taknulo. Rekao je: treba da dođem, svakako. Neću se kajati. Obećao mi je čak i da će se direktor Nemačkog izveštajnog biroa potruditi, da Beograd dobije tekst Hitlerovog govora, što pre.

Francuski ambasador u Berlinu, Ponse, je napustio Berlin, posle svega toga, ali se vratio. Prema privatnim informacijama, Marković je tvrdio, da je Ponse bio iznenađen, preneražen, kad su mu rekli, da nemačka armija izlazi na Rajnu. Nije dotle znao. Prema mojim beleškama, NIKO, nije znao, sem nekoliko ljudi u okolini Hitlera. Nisu znali čak ni komandanti jedinica, pri polasku, kuda, to jest dokle, idu.

Posle sednice, kad je nastala gužva - pri odlasku Hitlera - kroz deliričnu masu partijaca i publike, koja je govor slušala napolju, ja sam video, da bi bilo moguće izvršiti atentat i na Hitlera - da se našao anarhist, gotov da položi i svoj život. Hitlerov izlazak, kroz gužvu u Operi, i prolaz njegovih kola, kroz gomilu pred Operom, prošao je u potpunom haosu, partijaca i publike, u ludilu.

Kao da se sprema neka Vagnerova opera, gužva je bila velika i na hodnicima tog teatra, a nedostajala je još samo pozorišna zavesa.

Štampa, i atašei za štampu, bili su smešteni, desno, od pozornice, na prvoj galeriji. Govornica nije bila dalje od nas, od jedno deset metara, i, kad zapevaše, mogli smo da pratimo, i usta, generala i admirala, i ministara, koji su sedeli ispod pozornice, u nastavku Hitlera. Nad glavom Hitlera, na pozornici, na mestu predsednika, sedeo je, ogromno debeli, Gering.

Hitler je govorio pri pultu dirigenta, na mestu šaptača.

Zaista nije šaputao. Vikao je. TOG dana još nije bio siguran, kako će se opera kojom je dirigovao, završiti. Bio je crven u licu, udarao je i rukom po pultu. Bio je van sebe. - To jest, pretvarao se, da je van sebe. Njegova uloga činila se tim burnija, što je, iza njega, sve stajalo mirno. Pod zastavama sa munjama SS, i crnim, brandenburškim orlovima, kao na čelu nekih legija Rimskog carstva. A stav mirno, u tim paradnim jedinicama, stav je sa raskrečenim nogama. Pod šlemovima.

U trenutku kad je rekao, da je dao naređenje, da armija posedne tačke demilitarizovane zone (Rajnu), u gledalištu je nastao pandemonijum. Stotine "narodnih poslanika" poskakale su sa mesta i pozdravljale ga. A zatim je cela opera zapevala himnu, državnu, i himnu partijsku. Horst Njessel Lied.

To je bilo prvi put, da sam video, da partijsku himnu peva, i armija i mornarica. I generali i admirali.

Posle te sednice, Marković ponavlja, da smo mi svoj mali brod vezali, za veliki brod "naših saveznika". Mi smo ostrvo mira u uzburkanoj Evropi.

Što je najlepše: mi, te godine, pa sve do rata, i nismo imali saveza ni sa Francuskom, ni sa Engleskom. Nemamo nijedan dokumenat vojnog saveza. Spremali smo ih, tek 1940.

Nastaviće se