Između Berlina i Rima

Stojaković je, kao austrijski oficir, posle Prvog svetskog rata, za svoju otadžbinu izabrao Mađarsku, a ne Srbiju, i nije bio u tome jedini. Ja sam svog ministra u Berlinu savetovao da upozna tog čoveka.

Cincar-Marković je smatrao da to nije potrebno. Smatrao je da je to zadatak naših u Pešti.

Mi smo dočekali napad Mađarske, uz Hitlera, na nas, sa jednim poslanikom u Pešti, koji je bio, očigledno, već „ga-ga“. A čija je žena bila Austrijanka. (Bivša igračica, kažu, iz orfeuma, Ronahera, u Beču) Što se tiče Stojakovića, njegove veze sa Nemačkom dovele su ga, posle, na položaj poslednjeg predsednika mađarske vlade, a kad su Rusi ušli u Mađarsku: na vešala.

Završio je kao i general Damjanić 1848.

Ja sam svom ministru savetovao da bi trebalo da održava kontakt sa poslanikom Mađarske u Berlinu - ne zato što je to bio Srbin, renegat - nego zato, što je naša zemlja imala VITALNI interes u politici mađarskog revizionizma, kod Hitlera.

Austrijski državni sekretar, Šmit, bio je toliko zabrinut, te godine, da je, prilikom svoje posete u Nemačkoj, stavio nemačkom ministru spoljnih poslova, otvoreno pitanje: da li je tačno da između Nemačke i Jugoslavije postoji, u tom pitanju, sporazum, VOJNE vrste.

Dobio je odgovor od barona Nojrata, nemačkog ministra inostranih poslova, da to NIJE tačno, ali da je tačno da su odnosi sa nama, ekonomske i političke prirode, dobri i da postoji nada da će ubuduće biti i bolji.

Kao što je poznato, naš ministar spoljnih poslova, i njegov naredbodavac knez Pavle, otpočeli su bili, te godine, politiku naslona na Italiju, i laviranja, između Hitlera i Musolinija.

Kad je Stojadinović otpočeo našu NOVU politiku, prema Musoliniju, Englezi i Italijani pripremali su svoj sporazum, koji se spremao 1936., a koji je potpisan, januara 2., iduće godine. Dobio je, kao što je poznato, naziv: „džentlmenski sporazum“.

Očigledno je da, ni Stojadinović, ni knez Pavle, nisu hteli da budu manji „džentlmeni“ od Engleza.

Italija je bila uzela Abisiniju, i pored sankcija, koje je i naša zemlja pripremila i primenjivala. Car Haile Selasije je uzalud izišao i pred Ligu naroda. Afrikanac je završio svoj govor pred Ligom, na adresu Engleske i Francuske, sa ovim rečima: „Bog i istorija neće zaboraviti vašu presudu“.

Nije čudo što je Musolini, u svom govoru (novembra 1), Ligu naroda nazvao „olupinom“, a za, takozvani džentlmenski sporazum sa Engleskom, rekao da „odgovara psihologiji fašističke Italije“ i da je „kongenijalan TEMPERAMENTU Engleza“.

Posle Drugog svetskog rata, stalno se brblja o ratnim zločincima.

Niko ne stavlja pitanje: ima li i zločinaca pacifista?

(Nastaviće se)