Stranac u svojoj zemlji

ZAUZET oko Male Antante, Stojadin (Milan Stojadinović) nije stigao na olimpijadu i još nije bio stigao, do Berlina.

Međutim, posle olimpijade, on je želeo da se i o njemu govori u Nemačkoj. Pozvao je zato, u goste, nemačke novinare, da vide da je Jugoslavija, pod Batlijom, srećna.

Po njegovom, izričitom, naređenju, imao sam da pratim tu grupu. Grupu je odabrao Bade - savetnik Gebelsa. Bila je reprezentativna, za nemačku štampu onog vremena.

Tako sam imao, te godine, priliku, da svoju zemlju vidim tuđim očima. Ona se onda ukazuje sasvim druga, nego kad se gleda svojim očima.

Prva stanica nam je, Beograd. Prijem kod Stojadina. Prijem kod neznanog junaka na Avali. Obilazak redakcija itd, itd.

Pri svom odlasku u Berlin, imao sam samo površne utiske o Stojadinu. Nisam ga, pre toga, poznavao uopšte. Sad sam imao prilike, prvi put, da ga vidim na poslu.

Prima Nemce veselo. Smeje se sa njima. Svi su očarani.

Stojadin ne govori nemački perfektno, ali je učio u Minhenu i zna nemačke šale. Odgovara srdačno, pita razborito. Nijedan naš političar (izuzev Davidovića), nije sa novinarima razgovarao tako "iskreno".

Greši, međutim, idućeg dana, jer se faljeka.

Izgleda da bi želeo da Nemci pomisle da je, njegov rad, gigantskih razmera. Nemci počinju da me zapitkuju.

Pada u oči da je Stojadin opkoljen strašnim ulizicama.

Poseta na groblju Nemaca, palih u ratu, 1914-1918.

Jedan major našeg generalštaba drži predavanje, na brdu, kod groblja, o bitkama kod prelaska Save. Svi su Nemci bivši oficiri i pažljivo slušaju.

Predsednik me, uveče, pita: kako je bilo?

Velim, taj major je predstavio srbijansku vojsku kao da je bila motorizovana, silna, moderna.

A kako vi mislite da treba? - pita me predsednik.

Velim, onako kako je bilo, kako sam slušao od očevidaca i učesnika. Na primer, Predića, direktora teatra, ili Nikole Vulića, profesora.

A šta su oni pričali?

Pa pričali su da je bila Ada Ciganlija, blato, voda, noć, mesečina, čamci, bombe, nož, "ura"! Meso je ljudsko visilo sa grana u vrbacima. Švabe je dočekao naš ofucani gedža, bombama. Tim je veća njegova slava. Gegula.

Predsednik mi kaže da mu nije potrebna lekcija.

Veli, Nemci treba da steknu utisak, da smo moderna država.

Sarajevo, posle Beograda.

Nemci se interesuju za Sarajevski atentat i most Principa.

Uveče, u jednom zadimljenom lokalu, blizu pozorišta, nailazimo na Tina Ujevića, u krpama. On sedi sa jednim mladim čovekom, a na stolu leži njegova kožna tašna, puna knjiga, kao kupusara.

Pita me gde sam ja?

Velim, u stranim zemljama.

Može li da bude flaša žilavke, na moj račun?

Velim, može i nekoliko flaša.

Njegove zelene oči gledaju me zahvalno, a zatim se dalje, ne interesuje. Džaba.

Nemci me pitaju ko mi je to?

Velim, to je jedan od naših najvećih pesnika. U mladosti, to je bio lep, čist, uredan, čovek - Parizlija. Za vreme Prvog svetskog rata, on je stavio svoju glavu u torbu i došao, na jednoj francuskoj oklopnjači, do Kotora - da "diže pobunu".

Nemci me pitaju, pa zar nikog na svetu nema?

Velim, i ne treba.

Zatim silazimo u Dubrovnik.

Nemci dobijaju sobe u hotelu "Petka" i protestvuju, jer sobe nemaju kupatila, hotel nije elegantan, i još koješta.

Dopisnik Centralnog pre-sbiroa im se izvinjava, da je to zato, što smo stigli u dane nekog lekarskog kongresa.

Nemci prete da će prekinuti put i neće ići, ni do Cetinja.

Ja im onda kažem, da nije kriv kolega, da je krivica do Beograda, ali da ću i ja prekinuti službu u Berlinu i izvestiti o tome ako oni prekinu. Nego, predlažem, da se, uopšte, te noći, ne spava. A noć, koju smo im priredili, bila je vesela.

Idući dan, idemo, autima, do Cetinja.

Nemci, koji su učestvovali u ratu, zatvaraju oči, na serpentinama Lovćena. Šoferi su Crnogorci. Menjaju brzinu na okukama.

Utakmicom u pijenju crmničkog vina, između dopisnika Centralnog presbiroa, Lukačevića, i urednika jednog, rajnskog lista. Nemac (Raše) natpija Crnogorca.

U Splitu, pri banketu, prvi put nekoliko praznih tanjira. Demonstracija. Ne-mci misle da je to protiv Nemačke. A ne smemo da im kažemo, da je protiv Stojadinovića.

Ponavljam: Nemci stiču uverenjeda u Jugoslaviji ima-ju samo njega.

U Zagrebu banket u Banskim dvorima. Pri večeri jedan bivši ministar (Frangeš), harangira Nemce. Pošto sam ja stalno sa Nemcima i sedim među Nemcima, misli da sam i ja Nemac.

Direktor Nemačkog informativnog biroa (DNB), podseća Frangeša, da je drukčije govorio, dok je bio ministar.

Razilazimo se, zatim, po salonima. Jedan biskup (Salis Sevis) harangira Nemce, još gore od Frangeša. I on misli da sam i ja Nemac. A kad vidi da se prevario, grli me oko vrata i kaže da mu pomognem da Nemcima protumačimo šta su pogreške Stojadinovića.

Jedan meĐu nemačkim novinarima, grof Rajšah, pita me kako mogu tako mirno da slušam tog popa. Ja mu onda kažem da je stvar sa crkvom u Jugoslaviji, komplikovana. Stojadinović, u Srbiji, zbog Srba, ne sme da crkvi dozvoli ništa. U Hrvatskoj, zbog Hrvata, mora da crkvi dozvoli svašta. Rajšah me onda moli da mu to ponovim. Veli, ne razume. Velim, to je naša unutrašnja politika.

Nastaviće se