Otimanje oko ordenja

DOK smo obilazili Hrvatsku, vlasti su bile pronašle da je u Zagorje bilo ubačeno 4.000 primeraka Gebelsovih pamfleta. Nemački novinari su stekli utisak, opet, da samo Stojadin znači onakvu Jugoslaviju, kakva Nemačkoj treba.

Nemačka štampa, zatim, danima, puna je glorifikacije Stojadinovića i Nemci stiču uverenje da bi sve izgubili bez njega.

Pre povratka u Berlin, vraćam se u Beograd, kod predsednika. On me pita, kakav je rezultat? Vrlo je zadovoljan mojim izveštajima iz Berlina i ponavlja da nikad neće zaboraviti iz mog izveštaja Šahta, sa cipelama na pertle, među generalima i admiralima. Ne vidi da ja hoću da kažem da je to društvo, oko Hitlera, drama. Uživa, kaže, u prognozama u mojim izveštajima i kaže da od sada mogu da mu pišem, kurirom, i privatna pisma. Veli, nada se da ćemo se uskoro videti, na sred Berlina.

Ohrabren, ja mu onda kažem da mi se, mnogo šta, u Berlinu, u našem poslanstvu, ne dopada. Da mi se mnogo šta, i sa ovog puta, ne dopada. Da mi se naročito njegova okolina ne dopada. Kažem to vrlo učtivo, vrlo uzdržljivo.

Veli, ja sam hiperkritičan, ja sam hiperkritičan.

Ja onda putujem sam, posle Nemaca, u Nemačku, i, u noći, razmišljam kako Stojadin, tako dobroćudan, snažan, razborit, može da vidi pitoreskno, pertle, ministra finansija Šahta. A ne vidi da mu ja opisujem ljude oko Hitlera, sa detaljima, da primeti da je to dramska grupa, dramatična, drama.

Isto tako primećujem da je uzaludno upozoriti ga, na njegovu okolinu. Kao od brega odvaljen, Stojadin je uveren da će trajati sto godina.

Pisanje nemačkih novinara, sa tog puta, može se videti u nemačkim arhivama. Naša štampa, onog vremena, isto tako, donosila je izveštaje sa tog puta. Ne verujem da to, sad, posle toliko godina, može, uopšte čitaoce, da zanima.

Rezultat te posete bili su ogromni članci u slavu Stojadina. Ono što se meni činilo važnije, bila je ogromna količina turističkog materijala. To je donosilo našoj zemlji novaca.

Lepota, skromnost, ponositost, našeg naroda, ostavljali su dubok utisak na svakog stranca, bez obzira u čijim je rukama bila vlada, Stojadina, Janka, ili Marka.

Cincar-Marković, posle mog povratka, pita kako je bilo?

Velim, čini mi se da je poseta bila malo preuranjena. Nemci su siromašniji za nekoliko iluzija. Videli su i čuli su štošta, što nisu znali, do sada.

Cincar-Marković mi onda traži jedan izveštaj za ministra Dvora.

I za mene je ta poseta nemačkih novinara bila vrlo korisna. Nemci su sa mnom, na tom putu, razgovarali, kako se u Nemačkoj više ne razgovara. Kad bismo bili nasamo, u vozu, pevali su jednu obešenjačku, partijsku pesmu, čiji je sadržaj bio, ukratko: zar smo se za to borili ?

Pomenuti Raše, na primer, ekspert za probleme oko Francuske, sasvim mi je drugojačije govorio, o Francuskoj, na putu, nego kod kuće. A jedan među tim Nemcima, čija je žena filmska glumica bila intimni poznanik Hitlerov (ali ne u skaradnom smislu) dao mi je više intimnih podataka o Hitleru, za nekoliko dana, nego što sam ih stekao u Berlinu, za godinu dana. Njegovo prepričavanje ženinih priča, bilo je puno naravoučenija. Sva njegova predskazivanja pokazala su se, docnije, tačna.

Sem u ličnom razgovoru sa Stojadinom, ja te njegove podatke nikad nisam upotrebio.

Najzad dolazi pitanje ordena.

Cincar-Marković me pita, kakva su, u tom pogledu, naređenja Stojadinovićeva? Velim, rekao je, da možemo davati, veš korpama.

Poslanstvo onda sastavlja spisak odlikovanja i odlikuje sve novinare sa tog puta. Pošto je vođa puta - savetnik Bade - već ranije dobio Svetog Savu III stepena, ja mu upisujem plaku II stepena.

Međutim, neko previđa, da je, de fakto, šef Odeljenja za štampu u ministarstvu Gebelsa, jedan drugi savetnik - koji je, u rang listi činovnika, jedan stepen više od Badea (Fon Bernt koji je za vreme prošlog rata bio, u Africi, ađutant Romela). Pa i on dobija Svetog Savu III stepena. Cincar kaže: za početak mu je, i to, dosta.

Bernt onda III stepen odbija i orden vraća.

Nastaje komedija.

Ja onda trčkaram i umirujem Bernta. Obećavam mu plaku.

A Badeu obećavam da će, idući put, biti, lenta.

Zatim idem, umoran, Cincar-Markoviću i kažem mu da se sve dobro svršava. Velim, ova stvar nije bez značaja.

MarkoviĆ me onda pita podrugljivo zašto je ta stvar važna? Podrugljivo pita. Ja mu onda pričam, kako je jedan od nemačkih novinara, molio mog prethodnika, Vinavera, da mu se da orden. I kako mu je Vinaver izradio da dobije. Ali kako je to nekako došlo do ušiju Hitlera, Hitler je tog čoveka dao dovesti u svoju kancelariju i udario mu taj orden, za koji je moljakao, pesnicom, u usta.

Velim, a eto, sad, i Gebelsovi ljudi, otimaju se, oko ordenja.

Nastaviće se