London iza prevrata

DUŠAN Simović je ušao u srpsku vojsku, još za vreme poslednjeg Obrenovića, godine 1900. To je bilo vreme, kad su oficiri polagali ispite, dobro, mešali se, tajno, u politiku, a, na šapki, nosili, rajerovo pero. Simović je, posle, celog svoga veka, to pero, nosio nevidljivo.

Za vreme Balkanskog rata Simović je bio ordonans komandanta I armije, ali ja sam uveren da je on, već onda, mislio, da to nije pravo. Trebalo bi da bude obrnuto?

Kad sam jednom pitao, u Londonu, generala Radovića, Simovićevog klasnog druga, otkud kod Simovića, to, Radović mi je odgovorio: "Simović je uvek bio prvi na ispitu!"

Vojvoda Putnik to nikad nije bio, na ispitu - nego na bojištu. Za vreme svetskog rata, Simović je napravio čudo. On se suprotstavio vrhovnom komandantu i zadržao u povlačenju srbijansku vojsku, i naterao vrhovnog komandanta, da pređe u ofanzivu.

Simović je, dakle, imao, u vojsci, mitološku famu. Toj fami je doprineo i sin vojvode Mišića, sa jednim člankom u "Srpskom književnom glasniku". Ja sve to smatram za burgiju.

Kad je general pao, Slobodan Jovanović, i neki drugi ministri u Londonu, osporavali su Simoviću, čak i lično junaštvo. Takvi su ljudi, kod nas, kad se raspadne prijateljstvo.

Apologetičari "državnog udara" od dvadeset i sedmog marta 1941. hteli bi sad da dokažu, da se Simović rešio da odigra političku ulogu, u Beogradu, tek posle potpisa pakta, od 25. marta.

To neće biti tačno.

Prema onom što sam ja o Simoviću znao, Simović je odigrao političku ulogu, već u doba kad je bio delegat pri Narodnom vijeću, u Zagrebu, pri kraju god. 1918.

Simović je, prema pričanju Milana Gavrilovića, Grola i Slobodana Jovanovića, pripremao političku akciju, još kad je bio iz Beograda premešten u Sarajevo. On je u Sarajevo i otišao, tek posle dogovora sa takozvanom srbijanskom opozicijom knezu Pavlu. Trifunović mi je to u Londonu, izričito, potvrdio.

Opozicionari knezu Pavlu nesumnjivo su držali vezu za masonsku ložu, u Londonu, a Simović je imao vezu - prema pričanju Vilhara - svog čoveka u Švajcarskoj, sa Intelidžensom, od početka rata.

Čerčil, u svojim memoarima kaže da je Simović bio voljan da uđe u rat, već prilikom posete emisara prezidenta Ruzvelta, u Beogradu (puk. Donovan).

Čerčil kaže da je Simović spremao "direktnu akciju" i "revolucionarni udar" već meseca decembra 1940.

Ne treba sumnjati u ono što Čerčil priča - kad se ne radi o nekom engleskom interesu.

U takozvanim kraljevim memoarima (delo gospodina Majera), Simović je jedini koji traži, da se ne popušta Hitleru. U tim memoarima se tvrdi da je Simović, sa knezom Pavlom, imao oko toga čak i otvorenu svađu. Da mu je rekao, u lice, da vojska neće trpeti potpis pakta u Beču.

Zlo je samo u tome da nema dokaza, da je sve to bilo, i kako je bilo, i da nema toga na papiru (sem na agentskom papiru).

Milan Gavrilović, ministar Simovićev, priča ("Poruka" od 1. jan. 1956) da se između predsednika vlade, Cvetkovića, i generala Simovića, na stanici u Topčideru, posle potpisa pakta u Beču, vodio ovakav razgovor.

Cvetković pita: Kako je odjeknuo pakt u Narodu?

Simović odgovara: Bogami - rđavo!

Cvetković kaže: Eh, svako čudo za tri dana!

Simović odgovara: Bogami, ovog puta neće biti ni tri dana!

Samo, Gavrilović dodaje, da mu je, tako, Simović, u Londonu, pričao, ali da ni on ne veruje da je bilo tako.

Da se Simović bio rešio na državni udar tek posle dvadeset i petog marta, na tome insistiraju "dvadesetisedmomartovci" naročito "kad je sve to već davno prošlo".

Glavni apologetičar državnog udara, prof. Radoje Knežević, bivši ministar Dvora, kaže: "tek pošto je Trojni pakt potpisan, pala je odluka o udaru"! I dodaje izričito: "da nije bilo 25. marta, ne bi bilo ni 27. marta"!

Šta se takvim pisanjem želi postići, sasvim je jasno. Ta apologija je dobila i jednu veselu notu, u pričanju (de fakto organizatora puča) generala Mirkovića, koji priča da je on državni udar nudio - kao na tanjiru - i generalu Stankoviću, i generalu Iliću, i generalu Nediću, jer se Simović kolebao.

Kad se Simović, najzad, primio, priča Mirković, posle tolikog nutkanja, i kad je došao taj dan i Mirković ga je izvestio o pripremljenom udaru, Simović se, veli Mirković, zaprepastio.

Zatim se predomislio, i pristao.

Njegovi ministri, kad je pao, pričali su, i pisali su, o njemu, kao da je Simović u Londonu bio osedio, ostareo, komedijant, i zablesavio.

To nije tačno.

Simović je stigao u London, sa svojih pedeset devet godina, pa, razume, se, nije mogao biti ono, što je u mladosti bio, ali je još bio lepa pojava, teatralan, marcijalan, prijatan za oko. Ja sam nalazio da je bio i ekspeditivan, i razborit, u poslu, a još više u razgovoru. Među onim mnogim, "istorijskim" (?) figurama, koje su se bile stekle u Londonu, u prošlom ratu, Simović je izgledao sasvim dobro.

Njegovo društvo nije izgledalo dobro.

Ja sam ispitivao ministre u Londonu, kako treba razumeti, da je Simović, za vreme bombardovanja Beograda, bio tako hladan, drzak, elegantan i da se presvlačio, prisustvovao venčanju ćerke, pa je tog dana čak i žuljeve sekao.

Nastaviće se