Tuđman skuplja vojsku

NA sastanku državnog i vojnog vrha u Hrvatskoj 31. maja 1995. pod predsedništvom Franje Tuđmana, usaglašeni su konačni detalji vojne operacije Oluja protiv Republike Srpske Krajine.

Pošto je saslušao plan načelnika Vrhovnog vojnog stožera - Generalštaba Hrvatske vojske generala Janka Bobetka, ranijeg komandanta jugoslovenske Zagrebačke vojne oblasti, Tuđman je izložio svojim saradnicima kako treba dalje delovati protiv Srba:

„Rešiti na koji način? To je sada tema naše današnje rasprave. Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu, odnosno što nećemo odmah zahtevati da mora kapitulirati u nekoliko dana... Prema tome, nije nam glavni zadatak Bihać, nego nanošenje na nekoliko pravaca takvih udara da se srpske snage više ne mogu oporaviti, nego da moraju kapitulirati.“

Jedan deo plana predviđa i bacanje letaka iznad teritorije RSK kako bi se izazvala konfuzija u srpskom življu:

„Jedan letak ovako znači opšte rasulo, pobeda Hrvatske vojske uz podršku svijeta, itd. kao: ’Srbi, vi se već povlačite preko... itd, a mi vas pozivamo da ne treba da se povlačite, mi vam garantujemo sigurnost’... Znači, na taj način im dati put, a garantovati tobože, tzv. građanska prava!“

Pored opšteg vojnog pravca prema Bihaću, bilo je reči i o vojnom dejstvu prema Kninu, kao i određivanje snaga koje će biti tamo upućene. Osnovno je da Hrvatska vojska treba da razara srpske mesta, da pali kuće i imovinu, kako bi se stanovništvo osećalo nesigurno i u strahu za svoje živote.

Na Tuđmanovu primedbu da je Knin „tvrd orah“, general Ante Gotovina mu je odmah odgovorio:

„Predsedniče, u ovom trenutku mi kompletno s našom tehnikom kontrolišemo Knin. Nije uopšte to, ako je komanda za udar na Knin - mi ga za nekoliko sati rušimo, kompletno!“

ZagrebaČki Globus u broju od 3. avgusta 1995. objavljuje da se u Hrvatskoj u ranim jutarnjim časovima vrši masovna mobilizacija, kao i da se na granici prema Krajini nalazi velika koncentracija hrvatske vojske. Na udaru su, kako list prenosi, Srbi i teritorija koju oni kontrolišu, zatim Istra i svi funkcioneri opozicionih stranaka, odnosno partija koje nisu po volji vlasti.

Najmasovnija mobilizacija obavljena je u Splitu, a kako u Zagrebu svaka opština daje po jednu brigadu, većini ambasada savetovano je da pripreme članove svojih porodica da napuste Zagreb i vrate se u svoje zemlje. Mnoge avio-kompanije, među prvima iz Švajcarske, Austrije i Velike Britanije, otkazale su svoje letove za Zagreb, Split i Dubrovnik.

Globus donosi i mišljenje jednog diplomate:

„Zašto bi bilo ko mobilisao toliko mnogo ljudi i podigao na najviši stupanj borbene gotovosti vojsku, zašto bi nagomilavao tako snažne trupe na samoj liniji razgraničenja, ako stvarno ne misli da krene u napad?“

Piter Galbrajt, američki ambasador u Zagrebu, Rojtersu je izjavio kako nema razloga za rat, s obzirom na to da je srpska strana spremna za razgovore o političkim pitanjima. Galbrajt prenosi spremnost Krajine, odnosno Milana Babića, na otvaranje dela autoputa Beograd - Zagreb koji prolazi kroz Republiku Srpsku Krajinu, i puštanje vodovoda. Babić je ponovio da je u smislu plana Z-4 potrebno da se obustavi vatra, da Hrvatska izvrši demobilizaciju svoje vojske i obustavi mobilizaciju, zatim da se u smislu Rezolucije 901 Saveta bezbednosti UN izvrši razmeštanje snaga UN u smislu Vens-Ovenovog plana, koji je Krajina prihvatila pre tri godine (1992).

Na osnovu plana Z-4 Srbima u Hrvatskoj je tada „nuđena država u državi“, što su najviši predstavnici Republike Srpske Krajine prihvatili, a iza kojeg su stajali Evropska unija, Ujedinjene nacije, SAD i Rusija.

Dan pre otpočinjanja Oluje, 3. avgusta, hrvatska delegacija je na pregovorima sa krajinskim Srbima u Ženevi o planu Z-4 ponudila, navodno, „mirnu reintegraciju okupiranih područja“. Tuđman je zahtevao da Srbi oslobode prugu preko Knina. Delegacija RSK nije potpisala taj plan s obzirom na to da su Hrvati tražili isključivo kapitulaciju.

Tog 3. avgusta 1995. - kako je pisao zagrebački Jutarnji list, na sastanku u Beogradu, Piter Galbrajt, ambasador SAD u Zagrebu, uspeo je da privoli Milana Babića da ipak prihvati mirovni plan. O tome je Galbrajt izvestio Tuđmana istog dana po podne u Zagrebu. Tuđman, naravno, nije odustao od svojih planova, jer su pripreme daleko otišle.

U pripreme obračuna sa Srbima uključila se i Televizija Zagreb koja je sprovela anketu u kojoj je 73 odsto građana bilo za akcije protiv Krajine.

Komanda Vojske RSK saopštila je, dan ranije, da je 2. avgusta bombardovala širu okolinu Dubrovnika, kao i da će ponovo tući Dubrovnik ukolio hrvatska vojska nastavi da bombarduje Drvar.

Iako su tada poricali, a Hrvati izjavljivali da im SAD pomažu, bitna je kasnija izjava američkog generala Čarlsa Bojda:

„Hrvatska nikada ne bi pokrenula ofanzivu u bilo kom od sektora bez jasne podrške vlade SAD. Način na koji je izvršen raspored snaga je odraz njihove obuke. To je vema efikasno i to je deo politike SAD“!

(Nastaviće se)