Bez majčinog blagoslova

RAZOČARANI kralj Petar nije mogao da razume zašto premijer Čerčil neće da šalje pomoć Draži Mihailoviću i njegovim četnicima.

Tada se obratio svojoj mudroj majci, kraljici Mariji, koja je sa sinovima Tomislavom i Andrejom, slala pomoć vojsci i postradalom narodu Jugoslavije. Pravili su pakete sa odećom, obućom, hranom, prikupljali i slali novac preko Crvenog krsta i lično, ali sa tuđim potpisima da se ne bi znalo ko šalje.

Kraljica je primila sina u radnom kabinetu.

Mladi kralj Petar je bio zaljubljen u grčku princezu Aleksandru, čija je majka, princeza Aspazija pokušavala da ubrza sklapanje ovog braka. Tražio je majčinu dozvolu, a ona iznenađena i zatečena, nije mogla da se saglasi sa Petrovom odlukom. Počela je da ga nagovara da odloži čin ženidbe do kraja rata. Dalje mu je savetovala da razmisli i potraži neku bolju priliku, jer Aleksandrina majka ima pretenzije da se, ovim brakom, uz pomoć kralja Petra, ujedine Grčka i Jugoslavija.

Kraljica je jasno upozorila da su protiv venčanja vlada, narod, i na kraju ona, uz pretnju da neće prisustvovati svadbi.

Kralj je priznao da ih požuruje njena majka, grčka princeza Aspazija, a po svemu sudeći, nije imao snage da se odupre. Zato je želeo da se ceremonija što pre obavi. Zamolio je majku da dozvoli braći - prinčevima Tomislavu i Andreju, da prisustvuju venčanju. Odgovor je glasio da o tome treba braća da odluče, ali njen blagoslov neće dobiti.

Mladi kralj Petar je na svoju ruku brzo rešio sve dileme i organizovao skromnu svadbu. Venčanje je obavljeno u Srpskoj pravoslavnoj crkvi "Sveti Sava" u Londonu, 20. marta 1944. godine. Prisustvovao je engleski kralj Džordž Peti, kao rođak i kum bračnom paru, a stari svat je bio grčki kralj Đorđe Drugi. Tu je bila i holandska kraljica Vilhelmina. Zatim norveški kralj, vojvoda i vojvotkinja od Kenta, ministar inostranih poslova Velike Britanije, članovi jugoslovenske vlade. Zapažena je posebno mlada elegantna buduća engleska kraljica Elizabeta II.

Kralj je teško primio činjenicu da majka Marija nije poslala ni čestitku za sreću mladenaca. Prvi put su se razišli u mišljenjima, remeteći sklad kraljevske porodice.

Početkom 1944. Vinston Čerčil je zahtevao konkretne dokaze o ratovanju protiv fašista u Jugoslaviji, pitajući se šta rade četnici, a šta partizani? Poslao je sina Randolfa da, kao izveštač, ispita jugoslovenski front. On se padobranom spustio na partizansku teritoriju i brzo uvideo ranije očeve zablude, potvrdivši sumnje da su četnici na putu saradnje sa okupatorom.

Tada je Čerčil obustavio svaku pomoć Mihailoviću i četnicima. Stupa u vezu sa Josipom Brozom i daje mu legitimitet. Saveznici priznaju narodni pokret za slobodu pod komandom Tita i komunista.

Kralj Petar Drugi je u Londonu sa generalom Simovićem i dalje pravio planove kako da se pomogne vojsci i nastavi rat za spas dinastije i za slobodu zemlje. Ali, sve je bilo kasno, jer Čerčil više nije mogao da toleriše borbu koja je uperena protiv interesa saveznika i Titovih partizana.

Čerčil u Londonu uspeva da ubedi kralja Petra Drugog da je sada trenutak da kraljevska vojska u otadžbini krene u borbu protiv okupatora. Kralj, pritešnjen odlukom Velikih sila o uskraćivanju pomoći - izdaje naredbu, 12. septembra 1944. godine, da se kraljevska vojska Jugoslavije na čelu sa Dražom Mihailovićem, priključi NOVJ i stane pod komandu Josipa Broza Tita i komunista.

Draža, sa jednim brojem oficira, odbija kraljevu naredbu.

Kraljica Marija, njeni mlađi sinovi i jugoslovenski narod, teško su podneli postupke svoga kralja, koji beše potpao pod uticaj grčke kraljevske porodice. Ljutilo je to jugoslovensku kraljicu, udovicu. Narod je kralja Petra Drugog osuđivao, ali ni njemu nije bilo lako u smutnom periodu rata.

Još mlada kraljica Marija, više nije ličila na onu zgodnu vladarku, već na paćenicu koja se i pored bolesti bori da pomogne ratnim zarobljenicima, siromašnim ljudima i nejači. Razlaz sa sinom je trpela kao svaku nevolju u kojoj je prevagnula pravda, logika i patriotizam. Uvek je bila i ostala na liniji koju je vodio i zastupao njen suprug, kralj Aleksandar.

U Londonu je kraljica imala mnogo obaveza. Njen ađutant se starao o imanju porodice i o poslovima oko slanja pomoći nevoljnicima. Srećna beše jer su joj u svemu pomagali sinovi Tomislav i Andrej, posebno za vreme letnjih raspusta.

Porodica je oskudevala u vreme rata, pa su sinovi prodavali zbirke maraka, dragoceni porodični nakit i skupocene porculanske servise. Za sebe nisu ništa tražili, pokušavajući da rade i zarade za život. Izrazito su bili vredni i poslušni sinovi. Kraljičino zdravlje je lagano popuštalo. Nije se dobro osećala, ali se sinovima nije žalila. Sve teže je hodala zbog reumatizma, ali je ipak sama pripremala hranu za sebe i sinove.

Od nečeg se moralo živeti jer je najveći deo kraljičine apanaže i miraza, trošen za dobrotvorna dela. Razmišljala je sa sinovima da sebi kupe imanje van Londona.

Najzad je majka odlučila da deo sredstava uloži u farmu u Kentu gde bi sinovi radili na poljoprivrednom imanju, a ona bi im pomagala savetima i novcem. Uvidela je da sinovi žele da samostalno rade, pa ih je oslobodila svog prevelikog uticaja. Bili su u godinama odrastanja i sazrevanja.

Nastaviće se