Prekid zbog Stepinca

PROŠLO je vreme kad se ugled neke zemlje merio i odnosom sa centrom najmoćnije (najbrojnije) svetske religije. Naravno, svakoj državi je stalo do dobrih odnosa s Vatikanom i tako će biti i nadalje.

Srbija u tom pogledu nosi hipoteku čestih promena državnih granica i složenih unutrašnjih odnosa među narodima "velike" Jugoslavije. Posle posete Josipa Broza Tita papi Piju Dvanaestom u avgustu 1944. godine, bilo je više pokušaja da se organizuje poseta poglavara Rimokatoličke crkve tadašnjoj SFRJ, ali su onda prekinuti diplomatski odnosi sa Vatikanom 1952. godine zbog hapšenja Alojzija Stepinca. Mika Špiljak je bio prvi jugoslovenski zvaničnik koji je 1966. godine primljen u audijenciju kod pape Pavla Šestog. Posle obnavljanja prekinutih odnosa, kada je Josip Broz Tito 1971. posetio Vatikan, uputio je zvaničan poziv papi da mu bude domaćin. Posle Titove smrti u Vatikan su odlazili i Cvijetin Mijatović, Josip Vrhovec, Raif Dizdarević, Lazar Mojsov, Branko Mikulić...

Diplomatski odnosi Beograda i Vatikana nisu bili prekinuti nakon rušenja SFR Jugoslavije. Posle opoziva ondašnjeg jugoslovenskog ambasadora Ivice Maštruka (od svih ambasadora "druge" Jugoslavije pri Svetoj stolici, ni jedan nije bio Srbin!) januara 1992. godine, Vatikan je ostavio u Beogradu svog nuncija, monsinjora Gabrijela Montalva (inače dekana diplomatske akademije Vatikana), koji je bio doajen diplomatskog kora u nas, u vreme dok je zbog sankcija u Beogradu ostalo malo ambasadora. Čim su normalizovani diplomatski odnosi sa SR Jugoslavijom, Vatikan je dao agreman za našeg ambasadora Dojčila Maslovarića za samo jedanaest dana. Nastavljeni su intenzivni kontakti između Beograda i Vatikana, u okviru kojih je papa primio tadašnje šefove jugoslovenske diplomatije Vladislava Jovanovića i Milana Milutinovića, a saradnici jugoslovenskog predsednika Dobrice Ćosića prilikom njegove zvanične posete Rimu imali su i razgovore u Vatikanu.

I Slobodan Milošević je poslao poziv papi da dođe u Beograd, ali zbog protivljenja SPC ona nije realizovana. Iz tadašnjeg Nadbiskupskog ordinarijata "procurela" je vest, juna 1996. godine, da bi papa mogao da "načini usputnu i diskretnu posetu Beogradu".

Posle demokratskih promena 2000. godine bilo je više pokušaja da se organizuje papina poseta Beogradu. Pozivali su ga i ministri spoljnih poslova Goran Svilanović i Vuk Drašković, ali i Svetozar Marović, kao predsednik SCG 2003. godine.

Kada je Boris Tadić kao prvi predsednik Srbije boravio u Vatikanu 2005. godine, on nije uputio zvaničan poziv poglavaru Benediktu DžVI, ali je izrazio nadu da će do posete pape našoj zemlji doći što pre, čim uslovi budu ispunjeni.

U novembru prošle godine, on je sa papom razgovarao o ekumenskom dijalogu pravoslavne i katoličke crkve "u četiri oka" i "usaglasio" predlog da se ekumenski dijalog organizuje u Nišu 2013, kada bude obeležavana 1700. godišnjica Milanskog edikta. Ta informacija je odmah bila dostupna javnosti, uz dodatak da bi dijalogu o približavanju hrišćanskih crkava, osim Pape Benedikta XVI, trebalo da prisustvuje i patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril, "sa kojim bi predsednik Tadić trebalo da razgovara u narednom periodu".

Sve ovo bi do pre nekoliko godina bilo smatrano "nedopustivim" kršenjem principa odvojenosti crkve od države. Sada, nakon "demokratizacije" u Srbiji i Rusiji, predsednici država bez zazora razgovaraju o tim pitanjima sa papom, posreduju kod "svojih", ali i "sestrinskih" crkava (!)... Tako je došlo i do ovog "sinhronizovanog", mada od strane Srpske pravoslavne crkve još neoficijelnog, poziva (očekivanja) da papa (konačno) poseti Srbiju.

Međunarodna biskupska konferencija Ćirila i Metodija obnovila je prošle godine poziv papi Benediktu XVI da poseti svoje mesne crkve u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Predsednik Konferencije, beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, rekao je da bi taj susret trebalo vezati za jubileje u katoličkim biskupijama, u koje spada 100. godišnjica rođenja Majke Tereze i 1200. godina prenosa moštiju svetog Tripuna, zaštitnika Kotorske biskupije, i obeležavanje 1700. godišnjice Milanskog edikta. Ovaj potez se može shvatiti i kao poruka Patrijaršiji da konačno da "zeleno svetlo" za posetu poglavara Rimokatoličke crkve.

Iako odnosi između dveju crkava u ekumenskom i teološkom dijalogu napreduju, svaki put kada se spomene papin dolazak u Srbiju, vidi se koliko je prošlost još uvek jača od budućnosti. Tako da i ovog puta ne čudi ćutanje Svetog sinoda o ovom za SPC još uvek delikatnom pitanju.

Nastaviće se