Posle rata pozlata

POSLE oslobođenja zemlje, u Jugoslaviji je zatečen valutni haos, koji je karakterisalo mnoštvo okupacijskih valuta i bonova. Zbog toga je bilo otežano obavljanje slobodnog prometa dobara, izjednačavanje cene i funkcionisanje platnog prometa. Poseban problem predstavljalo je normalno finansiranje države. Takođe, postojala je opasnost da se u delove zemlje u kojima su u opticaju bile mađarske penge, bugarski lev, italijanska lira, nemačka marka i albanski franak naknadno ubace nove količine ovih valuta, čija je emisija u zemljama porekla bila naročito ekstenzivna u poslednjim mesecima Drugog svetskog rata. Zato je bilo neophodno da što pre počne zamena okupacijskog novca jedinstvenim novcem oslobođene zemlje.

Pri Povereništvu finansija Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) obrazovan je 21. novembra 1944. Savetodavni monetarni odbor. Zatim je 2. januara 1945. formirana Savetodavna monetarna komisija, koja je nastavila rad Savetodavnog monetarnog odbora. Osnovna pitanja kojima su se bavila ova dva tela bila su: pitanje novčane jedinice Jugoslavije, određivanje rokova zamene okupacijskog novca i kursevi za zamenu okupacijskog novca.

Na prvim sednicama Savetodavnog monetarnog odbora u oslobođenom Beogradu novembra 1944. odlučeno je da jedinstvena novčana jedinica Demokratske Federativne Jugoslavije ostane dinar.

Prema Zakonu o povlačenju i zameni okupacijskih novčanica, od 5. aprila 1945, za novčanu jedinicu Demokratske Federativne Jugoslavije bio je određen dinar, koji se delio na 100 para. Rešenjem od 12. aprila 1945, ministar finansija privremeno je propisao paritet dinara na bazi cene od 56.300 dinara za kilogram čistog zlata. Toj ceni je odgovarao paritet od 17,762 miligrama čistog zlata za 1 dinar. Istovremeno su bili određeni i privremeni kursevi od 50,06 dinara za 1 SAD dolar, 9,44 dinara za 1 sovjetsku rublju i 208,55 dinara za 1 englesku funtu.

Krajem 1939. godine paritet dinara je iznosio 16,556 miligrama čistog zlata za 1 dinar (prema ceni od 60.400 dinara za 1 kg čistog zlata) ili 55 dinara za 1 američki dolar. Posle oslobođenja, po izvršenoj zameni okupacijskih novčanica, na osnovu rešenja ministra finansija od 12. aprila 1945. utvrđen je privremeni paritet dinara na bazi cene od 56.300 dinara za kilogram čistog zlata. Ovoj ceni je odgovarao paritet od 17,763 miligrama čistog zlata za 1 dinar, odnosno, SAD dolar je vredeo 50,06 dinara DFJ. Ovo je u odnosu na predratni paritet dinara predstavljalo revalvaciju od oko 7,3 procenta. Istim rešenjem propisani su kursevi za sledeće valute: 1 eng. funta = 208,55 din. DFJ, a 1 sovj. rublja = 9,44 din. DFJ.

Iako je odmah posle oslobođenja istočnog dela zemlje bio privremeno propisan paritet dinara prema zlatu, dinar DFJ nije bio konvertibilan, odnosno zamenljiv za zlato. Da bi se uvela konvertibilnost, bilo je potrebno da se obnove poslovni odnosi s inostranstvom i da država dođe u posed svih svojih zlatnih i deviznih monetarnih rezervi koje su bile formirane pre Drugog svetskog rata.

Još dok su trajale borbe za oslobođenje zapadnih delova teritorije Jugoslavije, početkom 1945, Savetodavna monetarna komisija donela je odluku da se zamena okupacijskog novca u Jugoslaviji obavi sukcesivno - prvo u istočnom, oslobođenom delu zemlje, a u zapadnom kad bude oslobođen. Za ovakvu odluku komisija se opredelila iz dva razloga.

Prvo, u istočnom delu zemlje u opticaju je bila okupacijska moneta, srpski dinar, koju je emitovala domaća okupacijska monetarna ustanova. Ova činjenica je omogućavala da se za osnov zamene novca uzme moneta na čiju količinu u opticaju je bilo moguće uticati tokom priprema za zamenu. To je bilo od presudnog značaja za određivanje kurseva zamene.

I pored toga što je tokom rata bio delimično obezvređen, srpski dinar je, u poređenju s ostalim okupacijskim valutama čija se vrednost bukvalno topila, pred kraj Drugog svetskog rata imao relativno stabilnu kupovnu moć. Na primer, na crnom tržištu za jednu mađarsku pengu je početkom februara 1945. bilo potrebno dati 40 srpskih dinara, a krajem februara iste godine samo 15 srpskih dinara.

U istočnom delu zemlje, na količinu ostalih okupacijskih valuta u opticaju nije se moglo uticati do samog trenutka zamene zato što su albanski franak, bugarski lev i mađarsku pengu emitovale strane emisione ustanove. Takođe, kunu, koja je bila zakonsko sredstvo plaćanja u istočnom Sremu, emitovala je Hrvatska državna banka, koja se nalazila u tada još neoslobođenom delu zemlje.

Da bi se obezbedila kupovna moć srpskog dinara bar za polovinu, Savetodavna monetarna komisija je odlučila da se 100 srpskih dinara menja za pet dinara DFJ.

Prema tome, nije poštovana činjenica da je tokom okupacije opticaj srpskog dinara bio povećan 8,3 puta, već se postupalo kao da je bio povećan 20 puta. Na taj način, u stvari, bilo je utvrđeno da se prilikom zamene srpskog dinara, njegova zatečena kupovna moć smanji 2,5 puta u odnosu na ostale okupacijske valute.

Nastaviće se