Dan Gagarinovog leta

U FELJTONU koji započinjemo objavićemo delove iz knjige Emira Kusturice "Smrt je neprovjerena glasina", u izdanju Kompanije "Novosti", koja će se 25. oktobra pojaviti na kioscima

* * * * * *

HILJADU devetsto šezdeset prve godine Jurij Gagarin je odletio u svemir, a ja sam krenuo u školu. Let prvog čovjeka u vaseljenu pripreman je dugo, iza Gagarina je stajao čitav tim stručnjaka. Stvar sa mojim odlaskom u školu pala je na leđa moje majke. Otac je bio u Beogradu, na službenom putu. Senka je naložila kazan, zagrijala vodu, ubacila me u kadu. Dok mi je kuhinjskim sapunom ribala leđa, čulo se kako plače:

- Što plačeš Senka? Je l' ti moraš sutra u školu ili ja? - pitao sam.

Majka je odgovorila, brišući suze:

- Ne plačem, žao mi sine, od sutra počinje novi život!

Nisam razumio majčin plač, ali su stvari sa novim životom, već sljedećeg jutra bile jasnije...

Koračao sam prema školi i gledao u kameno stepenište koje je izgledalo kao da je pod vodom. Prizor je ličio na intermeco Televizije Sarajevo, u režiji Jana Berana, sa muzikom Vojina Komadine. Ja sam se osjećao više kao ronilac, nego kao đak koji korača prvi put u školu.

Znao sam da izgledam smiješno. Dugi rukavi na kecelji skrojenoj od crnog glota predstavljali su veliku poteškoću. Zavrtao sam ih da budu kraći, a oni su se, zbog glatke površine ovog materijala, vraćali u pravu dužinu. Put do moje škole trajao je dugo kao vječnost, iako se nalazila tristo koraka od našeg jednoiposobnog stana. Mislio sam da je Gagarin brže stigao u svemir, nego ja u osnovnu školu "Hasan Kikić".

Prvi školski čas čekali smo u školskom dvorištu. Jedan riđokosi glavonja, iz višeg razreda, upozoravao je nove đake na opasnost koja vreba od lokalnih siledžija. On je u školi bio poznat po tome što je tri puta ponavljao treći razred. U njegovom napredovanju zapelo je na tumačenju riječi razlika. Kada je upitan kakva je razlika između kokoške i krave, odgovorio je:

- Znam šta je koka. Poznata mi je krava, ali ne znam šta znači razlika!

Namera ovog klipana da štiti đake bila mi je sasvim bliska. Nisam jedino razumio zašto bi, zauzvrat, trebalo da mu dajemo užinu! Riđi je ispružio ruku, očekujući da mu predam novac od užine.

- Ti glavonja, tebi govorim, šta se praviš lud?

- Je l' ja? - pravio sam se stvarno lud.

- Pogledaj kol'ka ti je glava! Bumbaru bi treb'o godišnji odmor da oko nje napravi krug!

Svi đaci su se nasmijali, a ja sam riđeg gurnuo u kreč koji su majstori miješali za obnovu školske fasade i utrčao u školu.

Zvjerao sam unaokolo ne prestajući da mislim kako će svakog trenutka naići riđi. Tada sam čuo ženski glas koji je strah promijenio u slatku strepnju. Najednom, sve je ličilo na bajku:

- Moj tata je pukovnik kontraobavještajne službe Vojske Jugoslavije.

Od oca sam čuo šta je obavještajna, znao sam i šta je vojna, ali nikako mi nije išlo u glavu šta je kontraobavještajna služba. Bio sam glup kao onaj siledžija čija sam žrtva mogao postati svake sekunde.

 Moj otac je čuvao Titovog psa prije nego što je prekomandovan u Sarajevo.

- Koliko Tito ima pasa?

- Ne znam, tata nikada ne priča o poslu. Večeras će me čekati ispred škole, vidjela sam šta se desilo. Ugrožena ti je bezbjednost, pa, ako želiš, možeš sa nama kući.

Snježanin tata me držao za ruku, imao je obrve kao nadstrešnice ispletene od žice i lima nad sirotinjskim kućama po Gorici. Ja sam, da se ne bi vidjelo koliko se stidim, započeo mjerenje stopama svih važnih dionica na Gorici. Tako sam skrivao pogled od Snježaninog tate. Kada bih podigao glavu, činilo mi se da se javlja sa vrha "Jatovog" nebodera u Ulici Vase Miskina, toliko je on bio visok!

- Tebe, mali, niko ne smije da dira! - rekao je, a ja sam se nijemo nasmiješio i želio da put do kuće traje duže od Gagarinovog putovanja u svemir.

Snježana je išla u Id razred, na drugom spratu, tako da sam je viđao samo za vrijeme velikog odmora. Na malim odmorima učiteljica nas nije puštala na hodnik. To što je nisam viđao koliko sam želio, nadoknađivao sam u mislima, noću, kad nisam mogao da spavam i kada je i sama pomisao na Snježanu ubrzavala rad srca.

Majka se brinula zbog moje nezainteresovanosti za školski program, pa je redovno odlazila na roditeljske sastanke. Da je ne bruka pred drugim ženama, učiteljica je razgovor s njom ostavljala za kraj:

- Ne znam šta da vam kažem, drugarice Senka - govorila je Remac Slavica.

- Da je glup, lakše bi mi bilo. Ovako, nema druge nego da sve učinimo kako bi mu se probudilo interesovanje.

- Ni ja ne znam, sestro, šta da radim, sama ne mogu, a da mu ocu kažem, živce je istrošio u partizanima, nagle je naravi. Bolje da šutim.

Ocu se dešavalo da produži službeni put i stigne kući kasnije nego što je planirano, pa se poslije toga prilagođavao uslovima života u porodici. Senka bi mu tada govorila mnoge važne stvari, pa i ovu, da nisam najbolji đak. On je govorio:

- Popraviće se, pred njim je život - pa nastavljao da spava i nadoknađuje neprospavane noći.

(Nastaviće se)