Odiseja mladog Arija

OVE godine, 25. marta, navršilo se 35 godina od smrti najkontroverznijeg biznismena 20. veka Aristotela Onazisa.

Ni tako dug vremenski period, ni milioni stranica biografskih knjiga, publikacija, novinskih napisa, senzacionalističkih pamfleta, ali i ozbiljnih poslovnih analiza, nisu uspeli do kraja da rasvetle "misteriju Onazis".

Čarobna formula za sticanje bogatstva, ako je i bilo, nije otkrivena i patentirana. Doduše, precizno su omeđene faze u nastajanju Onazisove poslovne imperije, jedne od najvećih u svetu, i zauvek zapamćene njegove omiljene maksime:

"Ne treba verovati čoveku koji neće da primi mito" i "Osnovni zakon uspešnog biznisa je faktor NGO (novac gramzivih osoba)".

Svedoci smo da je Onazisova teorija ostala bazični i široko prihvaćen princip savremenog tajkunskog poslovnog koncepta.

Lakoća kojom je savladavao najteže prepreke i nulti koeficijent straha od uletanja u rizične investicije na početku karijere, sigurno su utemeljene u neugasivoj gladi izbeglice iz Smirne (današnji Izmir), kome je svega i uvek bilo malo. Međutim, bravure u presecanju najkomplikovanijih finansijskih čvorova u zrelim godinama, magični uticaj na finansijere i otkrivanje "rupa" u ugovorima, pripisuju se čistoj genijalnosti.

Čovek koji je uspeo da ispuni sve želje, osim da oseti ljubav onih do kojih mu je najviše stalo - sina Aleksandra i kćerke Kristine, imao je tri strasti u životu.

Moć. Novac. Žene.

Uprkos tome što je u većem delu života mogao svojim novcem da kupi sve što bi mu palo na pamet, nikada nije stekao osećaj istinske moći. Osećao je izrazitu odbojnost prema svim političarima, iako je njegova prohodnost u raznim vladama širom sveta bila adekvatna njegovoj galantnosti. Dakle, ogromna!

Prezir prema nosiocima visokih političkih funkcija, koji nije ni pokušavao da prikrije, tumači se prigušenim osećanjem nemoći. Mogao je svakog da kupi, da korumpira čitava ministarstva, ali su odluke ipak donosili isti ti "sivi moljci", kojima je bacao tek mrvice svog basnoslovnog bogatstva.

Prezir je bio obostran, a svako je na učtivim sastancima zadovoljavao svoje potrebe. Ari je gomilao milione, a političari "pozlaćivali" svoje neizvesne i kratkotrajne mandate.

Ljubav, kojoj je uvek neuspešno težio, ostala je van domašaja čoveku koji je mogao i imao sve.

Stotinama žena, koje su prolazile kroz bajkovite salone i luksuzne apartmane širom sveta, nije se ni imena sećao. Onih nekoliko, koje su se izdigle iznad epizodnih uloga, bile su više njegova projekcija partnerke kakva mu je u datom trenutku potrebna. Nije ostalo neprimećeno da su sve tri Arijeve najvažnije životne saputnice, uprkos glamuroznosti, bile ružnjikavi izdanci ženskog roda.

Atina Livanos, supruga i majka njegove dece, kćer "kralja mora" Stavrosa Livanosa, doživljena je više kao investicioni fond i ključna potpora u uspostavljanju brodovlasničke imperije. Ogoljena korist.

Marija Kalas, operska diva kojoj je poklonio ono malo osećanja, preostalih od bolne ljubavi prema sinu i kćerki, u početku je predstavljala onaj drugi, manje važni deo u "spajanju najslavnijih Grka u svetu". Kasnije ga je dubina njene tragične posvećenosti ipak dotakla. Ali, nikad više od toga da ostane poslednje utočište za izlive žuči i "rame za plakanje". Navodno je pri kraju života rekao "nema boljeg jezika od grčkog da se izrazi najdublja tuga". Marija je i tugu i grčki savršeno razumela.

Žaklina Kenedi je bila most sa naslovnim stranama i vodećim kanalima belosvetskih medija. Poznato je da taj bračni savez nikada nije podrazumevao čak ni minimum emocija. Ako je u početku i bio fasciniran oreolom iznad glave "prve udovice sveta", realnost je bila surova u savladavanju hirova svetske ikone koja je kao magnet privlačila "ples smrti". Latentni strah od "žene koja priziva nesreću", u početku prigušen snagom izazova da njenu globalnu popularnost i slavu upakuje u brend Onazis, posle tragične smrti sina Aleksandra u avionskoj nesreći, pretvorio se u paranoju. Više nije mogao da je vidi i nije pitao za cenu da se njena zlokobna pojava izgubi iz njegovog vidokruga. U tome je svesrdno pomogla i Marija Kalas, čiji je glas, izgubljen za opersku scenu, ipak bio dovoljno sugestivan da stalno iznova produbljuje Aristotelove noćne more.

Da bi se shvatilo kako je omaleni, ni po čemu poseban, momak sa izbegličkog broda, stigao do Olimpa, i sa svakom novom stepenicom ka vrhu produbljivao svoju nepreglednu tugu, potrebno je vratiti se na početak prošlog veka. Na mesto odakle je Arijeva odiseja počela.

Nastaviće se