Bogataš praznog džepa

DUGO putovanje brodom preko Atlantika, ka konačnom odredištu Buenos Airesu, Aristotelu Onazisu je 1923. poslužilo da „malo ostari“, što je bilo neophodno zbog radne dozvole, da usput zapamti nekoliko važnih adresa zemljaka i otkrije cilj kome će težiti.

Kao mitski Odisej, čijim je pustolovinama u ranom detinjstvu hranio nepresušnu maštu, jednog dana će imati svoje brodove kojima će osvojiti svet.

Za razliku od slavnog prethodnika i kralja Itake, on neće pronositi poruke bogova sa Olimpa o nepobedivosti grčkog duha. On će pokazati kako mladić praznih džepova može da postane „bog novca“, zahvaljujući svom prirodnom daru da nanjuši izlaz iz svakog finansijskog lavirinta.

Buenos Aires je tridesetih godina prošlog veka bio omiljena destinacija za hiljade emigranata iz Španije, Italije, Grčke, a gotovo pola Argentine je naselilo širi region tada autonomnog grada.

Poznanstva i izbeglička solidarnost obezbeđivala su taman onoliko novca, koliko je bilo neophodno da se preživi. Prelomni trenutak je susret sa šefom Britanske telefonske kompanije, koji je tokom Prvog svetskog rata bio stacioniran u Solunu. Englez nije zaboravio srdačnost Grka, pa je mladom poznaniku obezbedio mesto električara u kompaniji i neophodne papire, savetujući Onazisa da falsifikuje datum rođenja.

Po celi dan slušao je razgovore na engleskom, učeći jezik, a noću je tražio povoljnu žrtvu među lepoticama Buenos Airesa. Lutajući gradom, čudio se što se baš na svakom mestu svira i strasno igra njemu nepoznata igra tango. Tako je naleteo na svetleću reklamu Teatra „Kolon“, koji je najavljivao operu „Boemi“. Žrtvovao je nešto dolara iz džepa ušivenog sa unutrašnje strane jedinog kaputa, i krenuo na svoj prvi susret sa operom. Ispostaviće se da je najjači utisak na njega ostavila italijanski sopran Klaudija Muzeo. Danima uporno dežura ispred ulaza za umetnike, tek da vidi lepu pevačicu. Na kraju, upornost je naterala Klaudiju da ga bolje osmotri.

Opčinjena egzotikom u tužnim očima omalenog Grka, Klaudija ga pušta u svoj krevet i uvodi u ekskluzivni svet bogatih i moćnih. Pozajmljuje novac za nekoliko odela, nekoliko dobrih kravata i ulje za bujnu, talasastu kosu. Spreman je za režiju prvog čina svoje sudbinske predstave.

U lokalnom bioskopu gledao je film „Lorens od Arabije“, a prosvetljenje je stiglo posle scene u kojoj Rudolf Valentino pali cigaretu. Okrenuo se oko sebe i video da nema muškarca koji ne drži cigaretu u rukama. Pita se šta je sa ženama i saznaje da većina „ne pali“ na javnom mestu, ali da većina traga za nešto slabijim duvanom nego što je kubanski, koji dominira na tržištu.

Bilo je potrebno samo godinu dana da premosti sukob sa ocem, obezbedi isporuke turskog duvana, organizuje brodski prevoz, nabavi mašine i pokrene proizvodnju sopstvenih cigareta „Osman“ i „Primeros“.

Izbegava tužbe zbog „pozajmljenog“ dizajna, na sebi svojstven način uspeva da omekša lokalne monopoliste na tržištu duvana i novac počinje da se sliva. Naravno, izbegava svaku moguću vezu sa poreskim organima.

Poslovna bajka biva ugrožena vestima rođaka iz Atine da će Grčka drastično povećati porez na izvoz robe u zemlje sa kojima nema trgovinski dogovor.

Naoružava se strpljenjem i dovoljnom količinom dolara da se upusti u „zidanje“ trgovinskog mosta između domovine i zemlje u kojoj je stekao prvi ozbiljniji imetak.

Ne samo da je misija uspela, nego ga vlada u Atini imenuje za zamenika konzula u Buenos Airesu, kao uglednog člana grčke zajednice u Argentini i čoveka koji radi na poboljšanju odnosa dveju zemalja.

Sa prvim milionom, stvorenim u duvanskom dimu i večnom natezanju sa uličnim dilerima, probudila se nostalgija. Ponovo mu je pred očima životni lajt-motiv - legenda o Odiseju. Noću čuje morske sirene iz najranijeg detinjstva. Brodovi mu nisu izlazili iz glave. Imao je tek 25 godina i dovoljno vremena, a sada i novca, da zaroni u svoje snove.

Iz domovine stiže vest o smrti oca Sokratisa.

Posle sahrane u Atini, odlazi u London, centar svega što je imalo veze sa brodogradnjom i trgovinom na moru. Usput, razmotriće mogućnosti za poslovno-bračni ugovor u grčkoj dijaspori, po sugestiji ozbiljnih provodadžija. Za tu priliku iznajmljuje apartman u „Savoju“. Investicija bi verovatno propala, jer nije bilo devojaka sa dovoljno bogatim očevima, da u letu nije uhvatio zlatnu informaciju u zadimljenoj grčkoj taverni „Sunce Egeja“, smeštenoj u jednoj od bočnih ulica što izlaze na Ridžent strit.

Šuškalo se među Grcima da je brodovlasnička kompanija u Kanadi, koja poseduje teretnjake, zapala u finansijske probleme i da bi budzašto prodala imovinu. Svo „Sunce Egeja“ je obasjalo omalenog Aristotela. Ona neuništiva glad za izazovima se probudila.

Kupuje avionsku kartu za Montreal.

PARTIJA POKERA

„Veliki novac je nemoguće napraviti ako se ne upuštate u rizik i blefove, kao u partiji pokera“, rekao je Aristotel Onazis svom biografu na brodu „Kristina“.

„Najvažnije je da znaš kada da uletiš bučno u igru, a još važnije da osetiš trenutak kada ćeš najtiše moguće napustiti partiju“, objašnjavao je najveći od svih tajkuna.

Buka kod ulaska i grobna tišina kod izlaska iz igre, ostao je njegov životni moto tokom cele karijere i svih zarađenih milijardi.

(Nastaviće se)