Stanice Mire Stupice

BIOGRAFIJA Mire Stupice mogla bi bez lažne skromnosti da se nazove holivudskom. Živela je svugde - od čatrlja, do carskih dvorova. Kao malu, oblačili su je u tuđe cipelice, odevali u tuđe kapute, a stigla je na sam vrh. Uvek je, međutim, bila samo svoja, čvrsta, jaka, uporna.

Miru Stupicu su od malih nogu privlačile "daske što život znače", a značile su joj zaista sve - posao, ljubav, slavu. U pozorištu je prvi put bila u četvrtoj godini, kad je iz maminog krila vrištala zbog "odsecanja" glave Miloša Obilića u "Boju na Kosovu". I danas, kada može, ode u pozorište. - Vidite, već pedeset godina sam u tome, mogla sam i oguglati, ali ne, mene ono i dalje dira - svedoči Mira.

Rođena je 17. avgusta 1923. u Gnjilanu, ali je u Aranđelovcu, gde je s roditeljima, prosvetnim radnicima, stigla u vreme rata, smatraju svojom. Otac Radomir Todorović umro je mlad, pa se ona s majkom i mlađim bratom Borivojem, snalazila kako je znala i umela.

Svoje umeće na sceni prvi put je pokazala u 17. godini. Kako je bila "inventar" u Studiju umetničkog pozorišta, kad je glumac Viktor Starčić pitao želi li da postane glumica, nije časila da izgovori svoje prvo, profesionalno "da".

Najznačnije je u njenoj karijeri je ulazak u Jugoslovensko dramsko pozorište i susret sa Bojanom Stupicom, koji je imao presudan uticaj na sazrevanje njenog glumačkog talenta.

U autobiografskoj knjizi "Šaka soli" Mira Stupica je zapisala: "Godine, godine, uloge, uloge, selidbe... jesam li bila srećna? Štošta me je snalazilo, ali je sreća ipak zavisila samo od mene same." A danas, kad se osvrnem, vidim da me ipak sudbina nije mnogo mazila, ali sam život volela.

Tokom duge karijere ostvarila je mnogobrojne antologijske uloge, posebno u delima Šoa, Brehta, Držića, Marinkovića, Pirandela i Kohouta, što joj je donelo mnogobrojne nagrade i priznanja (među ostalim i Sedmojulsku nagradu SR Srbije). Ostaće zapažena njena maestralna gluma u "Gospođi ministarki", Branislava Nušića. Igrala je glavne uloge i u Narodnom pozorištu u Beogradu. Otkrovenje je bila i potonja igra kod Mucija Draškovića u Ateljeu 212 u predstavi "Marija se bori sa anđelima".

Prvi put je stala pred kamere u svojoj 28. godini, kao Maša u "Bakonji fra Brnu" 1951. godine. Snimila je oko 30 igranih filmova, a scena u "Hanki" iz 1955. u kojoj se ona pojavljuje u šalvarama i košulji, dok reflektori u "kontralihtu" otkrivaju da je ispod tanke odeće naga, bila je prva značajna erotična scena u domaćem filmu...

Igrala je dosta i na TV, a Minja Dedić je srećom, zabeležio kao TV film i njenu čuvenu Petrunjelu u "Dundu Maroju". Iako je dobila sve moguće pozorišne nagrade stare Jugoslavije, filmske su je mimoišle. Zbog toga je "Pavle Vuisić", iako s puno zakašnjenja, bar delimično ispravio ranije nepravde... Niz uloga odigrala je i na televiziji, gde je posebno zapažena kao Kika Bibić u TV seriji "Bukvar". Dobila je nagradu "Dobričin prsten" 1981. godine.

- Mnogo puta su me pitali kako radim svoje uloge. Iskreno, nemam pojma. A mislim da glumac radi svim onim što on jeste: svojom percepcijom, kulturom, raciom, emocijom, iskustvom, i ko zna čime sve još, i sve je to u magnovenju isprepleteno. Svaku svoju ulogu radila sam iz onoga što znam, što sam naučila, iskusila. Ponoviću, dobila sam više nego što mi pripada, ne samo kada je o nagradama reč, nego uopšte. Ne mislim da je to neko hteo meni da da ili da mi je dao. Ne. Bile su takve okolnosti. Imala sam sreću da u datom trenutku sretnem Bojana, imala sam talenta i sve to povezala.

Trojica veoma različitih muškaraca, kojih više nema, bili su značajni za njen život: glumac Milivoj Popović Mavid, arhitekta i reditelj Bojan Stupica i političar Cvjetin Mijatović Majo.

- Za Mavida sam se udala kad sam imala samo devetnaest godina. A on je bio zreo muškarac sa trideset tri godine. Bio je prelepo muško stvorenje, slavan glumac i obrazovan čovek. Mavid je umro u poznim godinama. Ostavio je za sobom divnu, rukom pisanu, čudesnu knjigu o jeziku, a meni najbolji deo sebe - ćerku Minu, od koje imam unuku Miu i praunuka Maksima.

Bojan je bio muškarac iz ženskih snova. Lep, jak, višestruko talentovan, pametan. Zgrabio me je i postavio, u životu, visoko iznad sebe, do zvezda. Obasipao me nežnošću, brigom, nakitom, ulogama... Sve je bilo podređeno meni. Čak i njegov život i rad. Jedino je očekivao od mene da mu se neumereno divim. Bio je uvek aktivan i bučan, ali ja sam znala koliko je ranjiv i emotivan. Duboko sam vezana za njegovu uspomenu. Istoriju našeg pozorišta treba podeliti na pre i posle Bojana, koji je iz temelja promenio način glume, estetski izraz. On je bio i ostao moj život. Dok sam živa, Bojan Stupica biće uz mene.

Cvijetin je bio sasvim drugačiji. Hermetički zatvoren čovek, skroman i ugodan. Znala sam da je imao mučan život. Oca su mu ubili, poginula mu je voljena žena.

- Moj život je kao voz - kaže Mira Stupica. - Sastavljen je od nekoliko vagona. Svaki sa potpuno različitim sadržajem, ali svi zajedno čine kompoziciju mog života. Tu su padovi i usponi, sreća i tuga, ljubav i gubitak, zablude i osvešćivanje... Sad sam na kraju onog poslednjeg vagona. Osećam da je i stanica blizu... I, baš zbog toga je vredno živeti, sve hteti i sve smeti, ne strahujući od onoga što nas čeka. Zahvalna sam svima koji su prošli kroz moj život.

(Nastaviće se)

Sutra: Predrag Ejdus