Zvezda neće Holivud

SVI ljubitelji teatra te večeri 1957. godine, skriveni tamom pozorišne sale, osećali su se nekako brodvejski svečano, ushićeno. Jer Tenesi Vilijams nudi i zavodi, a ta mačka, na usijanom limenom krovu "zapalila" je beogradsku publiku. U crnom kombinezonu, zavodljivo se gibalo telo prelepe, talentovane Megi, temperamentne crnke čija se rola i danas pamti. Nisu je uzalud holivudski magovi hvalili na sva usta, a devojče nije izneverilo očekivanja. Postala je prva dama beogradskih scena, izazivajući divljenje brojnih poštovalaca njenog glumačkog umeća. Pevačica ruskih romansi, izvođač najfinijih umetničkih radova i iznad svega dama. Gospođa Olivera Marković.

Rođena je u Beogradu. Prvu "predstavu" odigrala je u školskom dvorištu. Imala je samo devet godina kada je u Niškoj Banji osnovala "pozorišnu trupu" u kojoj je bila glavna glumica, rediteljka, autorka tekstova i upravnica!

Pravi početak uspešne i duge karijere Olivere Marković i njena zanesenost pozorištem, datiraju iz dana okupacije, kada s grupom mladih entuzijasta, gimnazijalaca i studenata, među kojima je i njen budući muž i najčešći partner na sceni Rade Marković, na Kolarcu, a potom po raznim beogradskim stanovima, priprema pozorišne predstave. Išla je iz uloge u ulogu, sve do odlaska u partizane, noseći u torbici tuš za trepavice, ruž i puder!

Završila je čuvenu Drugu žensku gimnaziju, upisala studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu i apsolvirala. U međuvremenu, prešla je na glumu i Akademiju za film i pozorište (danas FDU), gde je 1952. i diplomirala.

Najznačajnije Oliverine uloge su: Maša u "Tri sestre" A. P. Čehova, Grušenjka u "Karamazovima", Katarina u "Ukroćenoj goropadi", Draga Mašin u "Konaku" Crnjanskog, u Krležinom "Vučjaku", "Dobrom čoveku iz Sečuana" i "Majci Hrabrost" Bertolda Brehta, Milerovom "Lovu na veštice" ili Šoovom "Pigmalionu".

Odmah po završetku akademije, postala je članica Beogradskog dramskog pozorišta, gde je ostala do 1965, kad prelazi u Narodno pozorište, u kojem igra sve do 1991. Često je gostovala i u Ateljeu 212 i Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Mnogi je se sećaju i iz "Pigmaliona", ali i po ulozi Živke u Nušićevoj "Gospođi ministarki". Jer, ona je rođena komičarka, a njena prirodna duhovitost činila je svaku repliku neponovljivom.

Kad je zaigrala ledi Magbet u filmu "Sibirska ledi Magbet", i kada je to video i jedan od velikana iz Holivuda, hteo je da je vodi u filmsku Meku. Ali, nju to nije naročito zanimalo. Imala je svoje pozorište i život u njemu.

Glumica Ružica Sokić, jednom prilikom je rekla o Oliveri: "Nisam se trudila da imam uzore, jedino sam mnogo volela Oliveru Marković. Gledala sam je kad je bila na vrhuncu, bože šta je sve ta žena odigrala... Toliko divnih uloga. Samo kad se setim 'Karoline Riječke'! Ne znate da li je bila lepša ili šarmantnija. Čudo jedno! Obožavala sam je".

Rade Marković njen prvi suprug je konstatovao: "Po čemu se Olivera izdvajala? Ona je plenila. U početku svojom mladošću, temperamentom, izgledom, svojim ritmom, a posle - dubinom talenta, bogatstvom i raznovrsnošću".

Na filmu je debitovala 1954. godine u "Sumnjivom licu", a potom slede desetine uspešnih uloga u filmovima: "Šolaja", "Samo ljudi", "Poslednji kolosek", "Vlak bez voznog reda", "Diližansa snova", "Muškarci", "Već viđeno", "Službeni položaj", "Balkan Ekspres", "Nacionalna klasa", "Petrijin venac", "Moj tata na određeno vreme".

Poznata kao vrstan interpretator romansi Olivera Marković nastupa širom zemlje, potom u Bugarskoj, Nemačkoj, SSSR-u, Alžiru. Posle jednog gostovanja u Bugarskoj 1964. godine, s ansamblom "Frula", nije imala vremena da sačeka dolazak Kirka Daglasa, koji je izrazio želju da se upoznaju. Pored poziva da peva u čuvenoj pariskoj Olimpiji, dobila je ponudu da u Berlinu, u Brehtovom pozorištu, igra u predstavi "Majka Hrabrost".

Sa sebi svojstvenom pronicljivošću Olivera Marković je pre svih uočila problem savremenog domaćeg pozorišta. Ona, naime, smatra da nema velikog pozorišta bez savremenog domaćeg dramskog teksta i želi da igra uloge u predstavama rađenim prema savremenim komadima domaćih pisaca.

Olivera kaže da su brojne uloge koje je odigrala, bilo na filmu, bilo u pozorištu, uglavnom obeležene njenim karakterom. "Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Počela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara - od glupača do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog društva". A onda je nastupio period u kome je ponovo pokazala da poseduje visoku svest o sebi i svom načinu rada. Zaključila je da "glumac mora znati kada treba da se povuče i promeni žanr da ne bi ispao smešan."

Odigrala je više od šezdeset filmskih uloga, više od stotinu pozorišnih predstava, oko pedeset TV drama i serija, snimila je dvadesetak ploča.

"Olivera Marković nije samo glumica - Ona je čitav jedan veliki, glumački ansambl". Ovu lucidnu definiciju njene prebogate karijere dala je Vida Ognjenović, na svečanosti prilikom uručenja Dobričinog prstena 1998.

Olivera, glumica sa predivnim glasom ponekad je i sama pisala stihove za svoje nastupe. Možda ovi definišu njen život: "Kada srce zaželi da voli, Želju njemu ispunite tad, U životu ima puno boli, Naš je život sreća ili pad".

(Nastaviće se)

Sutra: Bora Todorović