Knjaz Petar zaplakao

APIS je bio oduševljeni karađorđevac i nosio je slike dece Petra Karađorđevića, Đorđa, Aleksandra i Jelene. Pokazivao ih je i davao oficirima koje je vrbovao za zaveru protiv poslednjeg Obrenovića. Ove slike su mu liferovali, verovatno Milutin Stepanović i Baceta Rujanac.

Evo šta priča o tim fotografijama Pavle Panković, administrativni činovnik i poručnik, koji je docnije stupio u zaveru i potpisao niški spisak zaverenika.

„Jednoga dana dođe kod mene Apis i saopšti mi kako će Baceti vršiti pretres stana. On je tada stanovao u hotelu ’Nacional’, a bio je na službi u ministarstvu inostranih dela. Odmah odem u hotel i zateknem Bacetu u društvu Čiča Milovana Glišića za stolom. Saopštio sam mu da hoće da mu pretresaju stan i da ukloni ako štogod ima. No pre nego što je stigao da ode u svoju sobu, banula je policija, tj. policijski činovnik Vlajko Nedić (brat sadanjih đenerala Milana i Milutina Nedića) sa još dva agenta. Odmah je pozvao Bacetu da pođe sa njima u njegovu sobu, što je ovaj i učinio. Tu mu je Nedić među hartijama našao fotografije dece knjaza Petra Karađorđevića. Nedić, umesto da mu oduzme te slike, iscepa ih i baci u peć, obrativši se Baceti rečima: „Što držiš takve gluposti među stvarima“. Čini mi se da je posle toga Baceta otpušten iz službe.

Ostali oficiri nisu se mnogo oduševljavali Karađorđevićima, ali su ipak prihvatali ideju o uklanjanju Aleksandra i Drage, pa posle šta bude.

Krajem oktobra ili u prvoj polovini novembra, dođoše kod mene kapetan Radomir Aranđelović, mislim i Milan Petrović, Dulić i artiljerijski kapetan Jevrem Popović, koji je najviše larmao i grdio Aleksandra i Dragu. Rekoše mi ovo: „Slušaj Anto, mi smo rešili da uklonimo ili ubijemo Aleksandra i Dragu, a niko od nas ne misli šta će posle toga biti“. Odgovorih da imaju prava i upitah šta misle da bi trebalo raditi. Na to mi oni rekoše:

„Trebalo bi stupiti u vezu sa političkim ljudima“.

„Pa, dobro“, rekoh ja, „najprirodnije je da pokušamo da dođemo u vezu sa radikalima. Oni su stari protivnici dinastije Obrenovića“.

„Ne“, odgovoriše oni, „mi smo mislili da te molimo da ti upoznaš tvoga ujaka Genčića. On je odlučan čovek, a sada je ogorčen pa će verovatno pristati da rukovodi i pripremi političku zaveru, a što je najglavnije uputiće nas kako i šta treba uraditi posle privođenja u delo naše namere“.

Odgovorio sam da ne bih to radio iz ovih razloga:

1) Moj ujak Genčić je poznat kao Obrenovićevac.

2) On mene voli i možda bi me odvraćao od toga, a ja sam dao reč i od nje neću odustati.

Na tome je i ostalo. Ali kapetan Jevrem Popović, koji je poznavao Genčića, ode kod njega i saopšti mu šta mi nameravamo. Genčić je tada stanovao u vili njegovog tasta Ace Novakovića, advokata na Topčiderskom brdu. Te godine u proleće je bio pušten sa robije, iz Požarevca. Bio je osuđen na 8 godina robije, zbog pisma koje je pisao kralju Aleksandru, osuđujući njegovu ženidbu sa Dragom. Dva-tri dana posle odem i ja da ga obiđem, jer je bio nešto slab. Čim sam ušao kod njega, upita me:

„Šta vi petljate?“ - upitah: „Ko ti je to kazao?“ On odgovori: „Ješa Popović“. Otac Ješin je bio pomoćnik načelnika u Nišu, kada je Genčić bio načelnik okruga niškog i otuda to poznanstvo. Rekoh mu šta nameravamo, kao i to da su me drugovi molili da njemu poverim tajnu i umolim ga da se primi da rukovodi tim poslom, naročito političkim delom. Genčić mi odgovori da mu ostavim tri dana roka da o tome razmisli.

Odmah je pozvao svoje najintimnije prijatelje: bivšeg predsednika vlade Jovana Avakumovića, đenerala Jovana Atanackovića, poznatog i starog beogradskog trgovca Nikolu Hadži Tomu i njegovog tasta Acu Novakovića. Pošto su pretresli celu stvar, odluče da Nikola Hadži Toma pođe odmah u inostranstvo, i da se sastane sa knjazom Petrom Karađorđevićem, da ga obavesti o svemu i pita bi li se on primio kandidacije za presto, ako bi zavera uspela i narod njega pozvao na presto Srbije.

Taj zadatak je poveren Hadži Tomi jer je on, iako šurak Ristićev, bio poznat kao Karađorđevićevac i školski drug knjaza Petra, sa kojim je održavao vezu preko Jaše Nenadovića, rođaka knjaza Petra, koji je boravio u Beču kao emigrant posle osude za Ivandanjski atentat. Sastali su se u Lincu, na granici Austro-Ugarske, i Hadži Toma je odgovorio telegramom da je sve u redu. „Mira mare“ - to je bila šifra, naš znak.

Hadži Toma priča da su se prilikom susreta knjaz Petar i on izljubili pa bogami i malo plakali (staračka posla). Potom mu je Hadži Toma izložio cilj dolaska. Knjaz Petar nije verovao u početku, žaleći se kako su ga pojedinci pljačkali na račun takvih zavera, pa od svega toga nije bilo ništa. Celo imanje koje je nasledio od oca u Rumuniji, tako je upropastio. Zato on i sada ne veruje da je to ozbiljna stvar. Ali kad mu je Hadži Toma rekao da oficiri i to mlađi rade na tome, on se odobrovoljio i rekao:

„A to je što drugo, ako su oficiri preduzeli takvo štogod, onda takva zavera može uspeti“. Pitao je za ime koga od tih oficira. Kako Hadži Toma nije poznavao nikoga sem mene, to je samo mene pomenuo knjazu Petru.

(Nastaviće se)