Gaze zakletvu kralju

ČIM se Hadži Toma vratio i saopštio Genčiću detalje susreta u Lincu, razgovor i utiske o knjazu Petru, Genčić je to meni preneo, upozoravajući me da ta stvar postaje ozbiljna i da je kao takvu treba i shvatiti, nema više šale. Odgovorio sam mu da se mi nismo ni do sada šalili. Naravno da sam ja preneo taj razgovor sa Genčićem mojim drugovima, koji su me očekivali sa razumljivim nestrpljenjem. Pojavila se odmah i ideja, kod mojih drugova, da se održi sastanak svih koji su upoznati sa našim poduhvatom i koji su potpuno pouzdani i rešeni da učestvuju u zaveri. Zadužen sam da umolim Genčića da i on dođe na taj sastanak.

Razmišljali smo kako i gde da se održi taj sastanak i padne nam na pamet ideja, da to bude negde na putu između Beograda i Torlaka. Nas šestorica-sedmorica, da pojašemo konje, a Genčić da pođe njegovim kolima, zajedno sa svojom ženom, pa kad naiđe na nas, da siđe iz kola i tako šetajući drumom da razgovaramo. Prilično naivan predlog koji naravno nije ostvaren, srećom, jer bi se još u početku kompromitovali, pošto je na Genčića motrila policija.

Sastanak nije održan, jer je taj dan, petak, bio pijačan dan i putem avalskim bila je masa kola. Genčić, kada je video situaciju, samo nam je dobacio prošavši pored nas, "ne može danas ništa biti" i produžio put, a mi smo se preko polja vratili u Beograd. To je bilo ili krajem novembra ili u prvoj polovini decembra 1901. godine, sećam se samo da je bio strašno kaljav put, lapavica.

Sada je trebalo pronaći mesto i vreme gde bi mogli održati taj sastanak, jer su drugovi insistirali da se vide pošto-poto sa Genčićem, i što pre da čuju iz njegovih usta kako on gleda na tu celu stvar. Posle predlaganja raznih mesta zadržasmo se na mom stanu, Birčaninova ulica br. 40, u kući inžinjera Roša, gde je sada kupatilo Savdića. Dogovorili smo se ovako: da moji drugovi večeraju u kafani, izabrali su "Šumadiju", i da produže da lumpuju sa Ciganima, i tako zajedno sa Ciganima oko 11 sati da dođu u moj stan, a ja da dovedem ranije Genčića i da ih čekam.

Kako smo ugovorili tako smo i uradili. Ja sam večerao kod Genčića i oko 10 sahata uveče izađemo iz kuće njegove pa se spustimo u Dušanovu ulicu, odatle pored Kalemegdana u Savamalu, pa pored železničke stanice u Birčaninovu ulicu, u moj stan. Oko 11 sahata dođoše drugovi pred moju kapiju, sa Ciganima, i počeše lupati, praveći se da su pijani. Izađoh na kapiju i umolim ih da otpuste Cigane da ne bi pravili larmu, što oni i uradiše, nagradivši ih dobro. Uđoše u moj stan i predstavih one koji nisu poznavali Genčića. Prebrojasmo se: bilo nas je 12 i Genčić 13. Malo se zgledasmo, nasmejasmo se ali, produžismo posao.

Genčić je odmah počeo da govori o stanju stvorenom Aleksandrovom ženidbom sa Dragom, o sramoti koju je naneo celom narodu i vojsci, o tome kako nas ismejavaju u inostranstvu i još o drugim stvarima. Taj njegov govor, odnosno predavanje, trajalo je više od dva sata. Najedared jedan od naših drugova, Nikodije Popović, ustade, priđe Genčiću, stade mirno i izjavi:

"Gospodine Genčiću, od danas prestajem biti zaklet kralju i zaklinjem se Vama da ću sve vaše zapovesti izvršavati."

Nasta momentalan tajac, pa zatim i ostali počeše prilaziti Genčiću, rukujući se sa njim i izjavljujući isto što i Nikodije. Jedan između nas, inženjerski kapetan Milan Miljković, za koga Apis i ja nismo znali da će doći (pozvao ga je Popović, njega i Dragomira Nikolajevića Tverca), ustade i vrlo slabim glasom, skoro plačući, izjavi da on ne može pristati da s nama uđe u tu stvar. Genčić, iznenađen time, brzo se pribra i sa nekoliko reči (odgovori) kako je to lepo od njega što pošteno izjavljuje da ne može i ne oseća sposobnost za takve stvari, ali da će on, kao sin svoga oca koga je Genčić poznavao, umeti da čuva tajnu. To je on i obećao, dajući časnu reč da o tome neće nikom ništa kazati (što je i održao).

Odmah zatim izađosmo Genčić i ja da ga otpratimo do kuće. Uz put Genčić mi reče: "Ne može od toga ništa biti. Ja sam mislio da ste bar vas dvanaestorica čvrsto rešili da izvedete tu stvar, međutim, evo što se desilo". Počeo sam ga umirivati da je Miljković došao bez mog znanja ali da to ne mari, mi ćemo produžiti rad. Ni to ga nije moglo, bar te večeri, umiriti i ubediti da će od toga što biti. Otpratim ga do njegove kuće na Terazijama (Ace Novakovića) pa se vratim u stan gde su me čekali ostali, tj. ne svi, Miljković, Tverac, Jevrem Popović i još neki su bili otišli, a Apis, Radomir, Nikodije i Dulić su me sačekali da me pitaju šta veli Genčić. Rekoh im kakav je utisak ostavio Miljković na njega, oni se vajkaše što je on došao, pravdajući se da je Ješa doveo i njega i Tverca, bez pitanja ikoga od nas.

Sutradan kad sam došao kod Genčića, bio se malo smirio, što sam ja iskoristio da mu govorim o tome kako nije ništa to što se sinoć desilo, da se mi ne bojimo da će Miljković da izda stvar i da treba i dalje raditi na započetom delu.

(Nastaviće se)