Konkurs za novog kralja

DALjI naš zadatak bio je da vrbujemo privrženike u vojsci, među oficirima, samo pažljivo da se ne bi u kome prevarili, a Genčić je imao da radi na upoznavanju i pridobijanju političkih ljudi, kao i to da ispita situaciju u Evropi, naročito u Rusiji i Austro-ugarskoj tj. kakvo bi držanje te dve velesile zauzele prema Srbiji u slučaju promena na prestolu. Sem toga, da ispita raspoloženje tih dveju sila ko bi mogao da zauzme presto Srbije ako bi kralj umro, poginuo ili ostao bez naslednika. Mi smo bili uvereni da Draga ne može roditi, iako se često lansirala vest kako je ona u drugom stanju.

Vrbovanje oficira išlo je dosta sporo. Vodili smo računa o tome kakav je ko od oficira, da li je dovoljno čvrst i ume li da čuva tajnu. Dok smo mi vrbovali pojedine oficire, Genčić je sondirao mišljenje gore pomenutih dveju sila kao i upoznavanje pojedinih političkih ličnosti u Srbiji. Naročito nije bilo lako rešiti pitanje dinastije u slučaju nestanka poslednjeg Obrenovića.

Ni sam Genčić, iako je slao Hadži Tomu kod knjaza Petra, nije bio mnogo oduševljen njime. Važno je istaći, da je Aleksandar Obrenović imao brata, teško bi bilo prodreti sa Karađorđevićima. On je bio naklonjen da se na upražnjen presto Srbije dovede kakav strani princ, a najradije bi doveo kakvog ruskog velikog knjaza. Za republiku nije bio nikako, govoreći nam da je prema tadašnjem stanju u Evropi, koja je sva monarhijska sem Francuske, nemoguće misliti da bi Evropa, a naročito Rusija i Austro-ugarska, dozvolile da se od Srbije stvori republika (gnezdo revolucionara).

GenČiĆeva misija u tom pogledu bila je vrlo delikatna. Pokušao je, prvo preko ruskog poslanika u Beogradu, Čarikova, da ispita raspoloženje Rusije. No, sa Čarikovim nije mogao o tome govoriti, jer kad god je skrenuo razgovor na taj teren, Čarikov bi skliznuo na sasvim drugi. Uvek mi je govorio, veli Genčić, o tome kako u Srbiji treba da seju pamuk.

Sa austro-ugarskim poslanikom baronom Hajdelorom, išlo je malo lakše. Sa njime sam, veli Genčić, u više mahova razgovarao akademski, o stanju u Srbiji, o tome kako može da se desi da kralj umre ili pogine, ili ostane bez naslednika. Nameće se pitanje ko će zauzeti presto Srbije.

Austro-ugarski poslanik mu je odgovorio da bi on želeo da čuje od njega šta Srbi o tome misle, pošto se to njih najviše tiče. Genčić mu je odgovorio otprilike ovako: Da su na Balkanu tri vladara poreklom Nemci (Rumunija, Bugarska, Grčka), pa su sve te tri države prosperirale. Ja mislim da ne bi bilo rđavo kada bi i Srbija dobila na prestolu jednog nemačkog princa! Na to je baron odgovorio:

"Vidite Genčiću, sami kažete da su na Balkanu tri Nemca. Četvrtog ne bi Rusija dozvolila, možda bi to smatrala kao izdaju, a mi nećemo zbog toga da ratujemo sa Rusijom. Nego, to je vaša unutrašnja stvar, vi imate jednu dinastiju napolju, a jednu u zemlji, pa rešite to sami".

Čuvši to, hteo sam pošto-poto da saznam i mišljenje Rusije. Zato se rešim da odem u Beč. Ruski ambasador u Beču bio je grof Kapnist, moj lični poznanik. Sa njim sam vodio sličan razgovor kao i sa Hajdelorom. Pitao me šta Srbi o tome misle. Rekao sam mu da bi mi želeli da vidimo na srpskom prestolu jednog velikog ruskog knjaza. Na to mi je Kapnist odgovorio otprilike ovako:

"Gospodine Genčiću, gde je bilo prirodnije da dođe ruski veliki knjaz nego u Moldaviju i Bugarsku koje smo mi, Rusi, stvorili, pa Nemačka to nije dozvolila. Još manje bi dozvolila da dođe na srpski presto, naročito kada je tu reagovala i Austro-ugarska, kao susedna velika sila. A da se mi zbog toga zavađamo sa Nemačkom i Austro-ugarskom, nećemo. Ali, ako bi do promene došlo, vi imate dinastiju Karađorđevića van zemlje, dovedite nju, to bi bilo vaše unutrašnje pitanje, lakše bi dobili pristanak, priznanje Evrope".

Ja sam ga, veli, na to upitao: "Govorite li vi to kao grof Kapnist privatno vaše mišljenje, ili kao ruski predstavnik". Odgovor je bio: "Ne Genčiću, ja Vam to govorim kao ruski ambasador."

Mislim da neće biti bez interesa, ako iznesem mišljenje kralja Milana o njegovoj dinastiji još za njegova života, jer on je već 29. januara 1901. umro. Kad su bili kod njega đeneral Atanacković i Genčić u Beču, priča Genčić da im je kralj Milan rekao:

"Ovo je početak svršetka moje dinastije. Moga sina treba proterati, ali vi bez mene ne možete to svršiti. Ja sam dužan da to Srbiji učinim kao prvi kralj posle Kosova. I razmišljao sam o tome ko bi trebao da zauzme srpski presto, pa sam došao na ideju da to bude rumunski kralj Karol, tj. da pravimo personalnu uniju sa Rumunijom".

Na to sam mu ja, veli Genčić, odgovorio da bi to bilo vrlo nezgodno zbog naših istočnih krajeva gde se govori rumunski, pa bi se stvorilo rumunsko pitanje. Kralj Milan je to odmah shvatio i rekao:

"Imate pravo, ali tada bi najbolje bilo da pravimo personalnu uniju sa Bugarskom pod Koburgom. To je pametan čovek. Imao je izvanredno tešku situaciju kada je stupio na bugarski presto, naročito prema Rusiji koja nije htela da ga prizna pet godina. On je ipak uspeo, ne samo da ga prizna već i da mu Rusija postane prijatelj. Kad bi to svršili ja ne bih ništa više tražio, već samo da mi dozvoli da živim u Nišu i da tamo umrem".

(Nastaviće se)