Progon ili kuršum!

POMIRILI smo se da na presto srpski, po uklanjanju poslednjeg Obrenovića, dovedemo Petra Karađorđevića, pošto smo dobili izveštaj od Genčića da je skoro nemoguće dovesti stranog princa, a o republici ne može biti govora. Sada je trebalo misliti kako će se to izvršiti. Dva plana su već propala, ubistvo na zabavi i na Ubskim manevrima. Broj oficira zaverenika bio je još veoma mali, 15-20, i to sada svi bez komande, jer je Apis bio primljen za pripravnika u đeneralštab, a ja na Višu školu vojne akademije. Sad su đeneralštab i viši kurs postali centri u kojima se najviše agitovalo protiv Aleksandra i Drage i gde su poglavito vrbovani novi zaverenici.

Kao što sam napomenuo, Genčić je često odlazio u Beč. U Beču je tada bio Vukašin Petrović, ministar finansija u vladinom kabinetu, i Jaša Nenadović, rođak Petra Karađorđevića. Nenadović je stvar zavere poverio Vukašinu, a Vukašin, koji je bio austrijski prijatelj, a mnogi tvrde i njihov plaćenik, to je izgleda saopštio Kalaju, a možda i Šislu.

U glavama pojedinih zaverenika su nicale razne ideje i načini izvršavanja ubistva, jer je kod mlađih oficira dominirala ideja da se pobiju Aleksandar i Draga, a stari se nisu baš mirili sa tom idejom, već su više bili za proterivanje. Apis i ja bili smo odsudno protiv proterivanja, izrazito što bi on kao izgnanik našao gostoprimstvo u Austro-ugarskoj, koja bi ga držala kao psa na lancu i kad god bi u Srbiji nastale pogodne prilike za nju, ona bi njime pretila.

Između mnogih planova koji su se rađali u našim glavama, vredno je napomenuti plan Ješe Popovića, koji je bio veliki larmadžija i pisac praznih paškvila o mnogim tadašnjim vodećim ličnostima kao što su bili đeneral Srećković, Cincar Marković i mnogi drugi. Jednom prilikom, po Genčićevom povratku iz Beča, govorio nam je da stvar stoji dobro u Evropi, da je Petar Karađorđević prihvatio oduševljeno našu ideju o zaveri, da pristaje da dođe čim ga budemo pozvali i mnoge druge prijatne stvari, svakako u cilju da nas ohrabri za što ozbiljniji i energičniji rad. Ješi Popoviću posle tih razgovora, padne na pamet da bi ih trebalo pobiti u pozorištu i to da Apis, a ne on koji dobro gađa iz puške, uzme konjički karabin pa iz lože preko puta kraljeve da ih gađa.

Tu svoju fantastičnu ideju, saopštio je prvo Genčiću, a ovaj meni. Naravno da smo se tome smejali, jer pre svega, kako bi se mogao uneti i sakriti karabin. Rekosmo smo mu da bi najbolje bilo da unesemo top u ložu. Što je najinteresantnije, nije predložio da on bude taj koji bi pucao iz karabina na Aleksandra i Dragu, već Apis. Bilo je još dosta sličnih predloga kao predlog da se ubiju u cirkusu "Henri", koji je bio na poljani kod kafane "Proleće". Neki su predlagali da to bude u Smederevu, gde su kralj i kraljica provodili leto.

Đeneral Atanacković je bio naročito za to da se to izvrši u Smederevu ili Nišu. Kada sam ga jedared upitao, a kako bi oni u Beogradu znali da smo mi u Nišu svršili stvar, đeneral mi je odgovorio: "Pa ti bi telefonom izvestio Genčića". Na to sam ja primetio: "A ko garantuje da ću ja ostati živ ili da se neću u poslednjem trenutku predomisliti ili uplašiti".

Apisovo i moje mišljenje bilo je da taj posao mora da se obavi u Beogradu i to najbolje u samom Dvoru, jer nije samo važno njih ubiti, već treba uzeti i vlast u ruke i na taj način sprečiti krvoproliće i revoluciju u zemlji koja bi mogla dati povoda stranim silama da se umešaju, a naročito Austro-ugarskoj. Genčić se slagao sa Apisovim i mojim mišljenjem.

Da bi mogli da računamo sa što većom sigurnošću i izgledima na uspeh, potrebno je bilo da se pridobije što veći broj oficira i uvede u zaveru, a naročito oficiri iz trupa. Sem toga, trebalo je uvesti još koga od starijih oficira, jer naši mladi drugovi su sa nepoverenjem ulazili u zaveru videći da su u njoj, sem đenerala Atanackovića, čije smo ime brižljivo čuvali i nismo pominjali kako ga ne bi kompromitovali, svi ostali mladi. On je tada još bio u penziji.

Vrbovanje starijih oficira bio je uzeo na sebe Genčić, i zbilja je uspeo da upozna sa pripremom zavere pešadijskog pukovnika Đoku Mihajlovića, koji je bio načelnik ađutantnog odeljenja u Aktivnoj komandi i u svojstvu tome vršio raspored oficira. On nam je učinio velike usluge predlažući oficire, koje smo mi naznačavali, na pojedine položaje u vojsci.

Drugi od starijih oficira koji je ušao u zaveru, bio je inženjerski pukovnik Damjan Popović. On je bio ađutant kralja Aleksandra kada je isprosio Dragu i kao takvom nuđen mu je položaj ministra vojnog, koji je on odbio. Odmah je bio razrešen dužnosti ađutanta, ali nije penzionisan. Kao dugogodišnji profesor Vojne akademije propustio je veliki broj klasa i poznavao je masu mlađih oficira koji su ga voleli, jer je bio vrlo dobar profesor fortifikacije. On je bio jedan od najenergičnijih agitatora i mnogi mlađi oficiri, koji su se kolebali, posle jednog ili dva razgovora sa pukovnikom Damjanom davali su rado svoj pristanak na stupanje u zaveru.

(Nastaviće se)