Milost mladog kralja

VRBOVANJE i potpisivanje spiska vršeno je i dalje, sve do 23. marta 1903. to jest do martovskih demonstracija. Koliko je meni poznato, izvesni naši drugovi, zaverenici, najviše pešadijski kapetan Radomir Aranđelović i Milan F. Petrović, održavali su vrlo jake veze sa omladincima, velikoškolskom omladinom, trgovcima, zatim sa socijalistima. I Apis je imao takođe veze sa nekim istaknutijim velikoškolcima.

Gore pomenuti oficiri su čak, jedno vreme, zamišljali, a naročito pre nego što su došli u dodir sa mnom i Apisom, da će svršiti posao pomoću socijalista i omladine. Docnije su se uverili da je to teško. Naši drugovi su sigurno hrabrili omladince i njihove vođe, upoznajući ih da u vojsci postoji pokret protiv režima i protivu Aleksandra i Drage.

Najbolji dokaz za to je bio razgovor i spremanje pomenutih oficira, koji su bili komandanti u VI pešadijskom puku u Donjem gradu, da povedu puk ili deo njegov, i da zajedno sa demonstrantima upadnu u Dvor. Srećom te nisu tu zamisao pokušali da u delo privedu, jer bi verovatno celu stvar kompromitovali. Taj njihov razgovor čuo je i njihov kolega, pešadijski kapetan Katić, koji nije bio zaverenik, i javi to komandi mesta i ova kralju. Odmah bude naređeno da se uhapse tri oficira, Radomir Aranđelović, Milan F. Petrović i Jovan Mirčić, sva trojica potpisnici na zavereničkom spisku.

Posle trodnevnog zatvora i saslušavanja u komandi mesta od strane sudskog pukovnika Ante Lazarevića, odvedu ih u Dvor pred kralja Aleksandra. Oni sami su pričali da je pred kralja doveden i Katić koji ih je denuncirao. Kralj tada reče: "Zovite Antu." Nama se, veli, odsekle noge, jer su mislili da su uhvatili mene, Antu Antića, kod koga je, kako su oni mislili, bio spisak svih zaverenika. Ali kad se pojavio Anta Lazarević, mi se otkravismo. Lazarević nas je počeo pitati, suočavajući nas sa Katićem: "Je li sve ovo što Katić tvrdi u svome raportu tačno?" Mi svi uglas odbismo, pljujući Katića i nazivajući ga lažovom. Posle toga suočenja u Dvoru, kralj naredi da se puste iz zatvora ali budu premešteni, dvojica u Kragujevac, a jedan, Mirčić, u Vranje.

Za vreme demonstracija bile su izvedene trupe, konjica, da rastera demonstrante. Ali glas konjičkih oficira, među kojima je bilo zaverenika, "pazi, ne zgazi", toliko je oduševio demonstrante i gledaoce, da se prolomio vazduh od klicanja "živela vojska". Ko je imao pameti mogao je još tada zaključiti da vojska nije više ona kakvom su je kralj i vlasti držali i zamišljali.

Krv omladinaca, koja je toga dana poprskala beogradsku kaldrmu, jer su žandarmi pucali u meso, izazvala je još veće nezadovoljstvo u građanstvu i naročito u vojsci, što mi zgodno iskoristismo proširujući krug zavere. Samo više nismo zahtevali potpise.

Kad su izbile demonstracije spisak je bio kod Apisa, tj. u Živanovoj kući, u čunku šporeta. Iz bojazni da slučajno ne uhvate spisak, Apis ga zapali i to mi saopšti. Dadosmo reč jedan drugom da, sem nas dvojice, o tome neće niko znati. Reč smo održali i nikom, čak ni Genčiću, nismo kazali. Mnogi su nas pitali: "Šta je sa spiskom", a odgovarali smo uvek jedno isto: "Ne brinite, spisak je na sigurnom mestu". Tako je to bilo sve do posle izvršenja 28-29. maja, kada smo im saopštili.

Šteta je velika što taj originalni dokument nismo sačuvali, ali strahovita odgovornost prema drugovima, potpisnicima, koji su svoje glave poverili nama, naterala nas je da ga uništimo!

Kao posledica demonstracija 23. marta, došlo je smenjivanje komandanta VI puka inženjerskog potpukovnika Stevana Ilića, koji je i sam bio nezadovoljan kraljevom ženidbom. Na njegovo mesto bude postavljen pešadijski pukovnik Petar Mišić, zaverenik, rodom iz sela Rajca u Krajini.

Vojnu akademiju je svršio sa odličnim uspehom. Kao jedan od najinteligentnijih među mlađim oficirima njegove generacije, izabran je i poslan u rusku Nikolajevsku đeneralštabnu akademiju kao državni pitomac. Svršivši nju, takođe odlično, vrati se u Srbiju i kao mlad kapetan bude postavljen za profesora na nižoj školi Vojne akademije. Predavao je taktiku i ja sam bio njegov đak.

Predavao je izvanredno. Slušali smo ga sa najvećom pažnjom i voleli kao profesora. No, iako jedan od teorijski najspremnijih mlađih oficira i odličan profesor taktike, padne na đeneralštabnom majorskom ispitu. Predsednik komisije bio mu je đeneral Dimitrije Cincar Marković. Zbog toga bude preveden u pešadiju.

Posle ženidbe Aleksandra 1902. godine, izađe jedan ukaz o proizvodstvu oficira i major Mišić bude preskočen. To ga strahovito ozlojedi i on je otvoreno napadao režim i grdio. Mi, a naročito Damjan, iskoristili smo taj momenat i pridobili ga za zaveru. Posle izvesnog vremena zatražio je audijenciju kod kralja Aleksandra i sutradan izađe ukaz kojim se major Mišić proizvodi u čin potpukovnika. Aleksandar je to, jamačno, učinio da bi ga umirio i stvorio od njega prijatelja, ali u tome nije uspeo. Kad je Steva Ilić, posle 23. marta, smenjen sa dužnosti komandanta VI puka, bude na njegovo mesto postavljen Petar Mišić! Dakle, umesto komandanta simpatizera, dobijemo komandanta pravog zaverenika.

(Nastaviće se)