Savet đenerala Laze

PRILIKOM vrbovanja pojedinih oficira i agitacije za pridobijanje zaverenika, pored grešaka nas pojedinaca, bilo je još nekih događaja koji su mogli stvar da kompromituju. Naše ponašanje na ulici, u kafanama, na zabavama, bilo je pokatkad tako demonstrativno da je padalo jako u oči. Tako pri prolazu kraljičinih sestara pored Vojne akademije, mi oficiri zaverenici okretali smo im leđa ne pozdravljajući ih. One su se zato žalile Dragi.

Prolazeći pored kuće đeneralice Mime, rođake Obrenovića, koja je skoro uvek sedela kraj prozora, a mene je poznavala, nisam je pozdravljao. Ona se žalila tadašnjem maršalu Dvora, Milivoju Nikolajeviću, koji je pitao mog ujaka šta radim ja i zašto ne pozdravljam staru đeneralicu. To su sitnice, ali su mogle da nas kompromituju, a činili smo ih bez potrebe.

Bilo je i krupnijih grešaka. Još u početku zavere 1901. godine, da bismo što jače manifestovali naše neraspoloženje, iskoristismo jednu polemiku između Petra Marinkovića, stuba Draginog režima, i Vladana Đorđevića, potom i njegovog sina. Marinković je napao Vladana preko štampe. Vladanov sin Aleksandar, u odbranu svoga oca koji je bio u inostranstvu, pozove Marinkovića na dvoboj. Ovaj ne primi dvoboj, a onda ga Aca napadne na ulici i išamara. Marinković je tom prilikom pucao iz revolvera i ranio jednog šegrta.

Da bismo iskoristili taj slučaj, nagovorimo Vladanovog sina da obuče uniformu rezervnog konjičkog potporučnika i da dođe na zabavu kod Kolarca. Posle zabave, pozovemo ga u društvo i lumpovali smo cele noći. Sutradan, izađe ukaz kojim se Đorđević razrešava dužnosti rezervnog oficira. Od nas koji smo sa njime te noći lumpovali tražili su izjašnjenja zašto smo sedeli sa Đorđevićem. Naš drug i zaverenik Miodrag Aćimović nas uputi da naglasimo da smo se veselili sa rezervnim konjičkim potporučnikom Aleksandrom Đorđevićem. Posle takvih odgovora nisu nas kaznili.

Posle nekoliko dana sretnem Đorđevića kod Londona i pođem sa njim pored Dvora. Sa prozora nas je video kralj Aleksandar i naredi dežurnom ađutantu da napiše upravniku Vojne akademije, đeneralu Lazi Lazareviću, da me odmah pošalje u Donji grad u zatvor (20 dana). Đeneral Lazarević, koji me je voleo kao svog đaka i konjičkog oficira, po prijemu pisma ode u Dvor da moli kralja da me ne kazni. Kada je đeneral izlazio iz Dvora, ja sam baš tuda prolazio. Đeneral me spazi i pozva me da pođem sa njim u Akademiju.

Kad smo došli u zavod, on mi reče kako je pismo dobio iz Dvora. Tom prilikom mi kaže: „Znam, tebe kralj ne mari zbog Genčića. Zato treba da paziš šta govoriš i radiš“. Odgovorih mu da ne radim ništa, a da ja nisam kriv što sam sestrić Genčićev i da ne mogu i neću da ga se odreknem. Đeneral me pogleda pa će reći: „Reci ti meni, na časnu reč, postoji li kakva zavera u vojsci?“ Odgovorih mu, na časnu reč: „Ne postoji“.

Ujutru 29. maja, odoh u Akademiju. On me spazi i upita me: „Je li, zar ti tako meni dade časnu reč“. Ja mu odgovorih da sam ja već svoju časnu reč dao drugovima, sa kojima sam potpisao spisak i uzeo ih na dušu, pa nisam mogao njemu kazati istinu.

Za vreme polaganja ispita na Višoj školi, došao je kralj Aleksandar i naredio da pozovu mene i još neke drugove, za koje se znalo da larmaju. Srećom smo svi vrlo dobro odgovarali i čuli smo posle da je rekao: „Oca mi, svi dobro polažu!“

Pošto su najzad propali razni planovi i predlozi o izvršenju dela - da ih pobijemo na zabavi, na manevru, u Smederevu, Nišu, zatim u cirkusu „Henri“ i, najzad, na svečanostima na Dubovima, na kojima je bila masa sveta, ostao je još jedini plan, na kome smo Apis, ja i Genčić najviše insistirali, a to je da se atentat izvrši u Dvoru.

Trebalo je spremiti i predvideti sve za izvršenje, tako da ubistvo Aleksandra i Drage bude ne samo izvršeno već da možemo odmah preuzeti vlast i osigurati u zemlji red i poredak, kako ne bi revolucija zahvatila veće razmere, prenela se u unutrašnjost zemlje i time dala povoda Evropi, a naročito susednoj Austrougarskoj da se umeša u naše unutrašnje stvari.

Prema obaveštenjima, ona je bila pripremila granične trupe, dva korpusa, da upadnu u Srbiju radi uvođenja reda i umirenja Srbije. Ta obaveštenja su bila verovatna, jer je ona bila sigurno obaveštena o budućim događajima u Srbiji. Ta obaveštenja mogla je da dobije i od Vukašina Petrovića, bivšeg ministra finansija u Vladanovoj vladi.

Vukašin je, posle kraljeve ženidbe sa Dragom, otišao da živi u Beču. Poznat kao veliki austrofil i lični prijatelj Kalajev, dolazio je u dodir sa vladajućim krugovima. Ali, on je bio u prijateljstvu i sa Jašom Nenadovićem, rođakom Petra Karađorđevića, koji je takođe živeo u Beču. Održavajući vezu između Karađorđevića i zaverenika, preko Genčića, Nenadović je imao poverenja u Vukašina i saopštio mu je šta se u Srbiji sprema. Vukašin je to bez sumnje saopštio Kalaju, kao svome prijatelju, a ovaj obavestio vladu u Beču. Čini mi se da to nije bilo pametno, jer mi je Vukašin, koliko sam ga ja poznavao, više bio Austrijanac nego Srbin i veliki materijalista.

GNEZDO REVOLUCIONARA

ZBOG naših postupaka, kralj Aleksandar je smatrao Višu školu vojne akademije kao gnezdo revolucionara i tražio da se Viša škola premesti u unutrašnjost. Od toga su ga odvraćali đeneral Cincar Marković i Lazarević, govoreći mu da su to mlade usijane glave i da je bolje vatru stišavati i lokalizovati je, nego je razbacivati po unutrašnjosti, a kad svrše kurs „razmestićemo ih po unutrašnjosti“. Ali nisu stigli da svoju nameru izvrše jer smo ih preduhitrili.
(Nastaviće se)