Kajafa blokira vladu

Dan sastanka bi ugovoren noću 26-27. maja, a mesto Mikin stan na Topčiderskom brdu. Tu je trebalo da dođu Genčić, Mašin, Apis, ja, Đorđe Ristić i potpukovnik Petar Mišić, komandant VI pešadijskog puka. Svi su pristali sem Petra Mišića koji se izgovarao da nije u dobrim odnosima sa Naumovićem! Na njegovo mesto bude pozvan pešadijski major Milivoje Anđelković, komandant baterije u VII pešadijskom puku. On se pozivu odazvao.

Oko 10 sati uveče skupili smo se svi u Mikinom stanu - Genčić, Mašin, Anđelković, Apis, Ristić, ja, Naumović i Lj. Kostić. Pretresli smo sve u razgovoru koji je trajao do pola dva po ponoći. Određen je bio dan prvog narednog Mikinog dežurstva u Dvoru. Znak je bio da se pođe ako Mika zatraži da mu se od kuće pošalje pelerina.

Na završetku razgovora pukovnik Mašin, koji je već zauzeo stav komandanta, ustade i reče: „Gospodo, vojskovođa koji ne predvidi šta treba raditi u slučaju neuspeha nije dobar vojskovođa. Zato naređujem da u slučaju da ih ne nađemo u Dvoru, ukoliko se sakriju ili pobegnu, onda kapetan Ristić ima da otvori vatru iz njegovih topova i da poruši Dvor, a zatim sledi povlačenje na Topčidersko brdo. Pobosti barjak tu i dići revoluciju u zemlji“.

Te večeri bilo je predviđeno da zaverenici, koji su van trupa, tj. oficiri sa đeneralštaba i Više škole, uđu u Dvor na čelu bataljona VI puka, koji je logorovao preko puta Karađorđevog parka. Taj bataljon trebalo je da povede iz logora Petar Mišić i da bude u dva sahata manje pet kod oficirskog doma, gde ćemo se pridružiti zaverenicima bez trupa. Komandiri četa u tom bataljonu bili su zaverenici, poručnik Milan Marinković Piga i Žika Đorđević, sestrić Mašinov.

Druga dva bataljona, koja su bila u Donjem gradu, imali su da povedu poručnik Jovica Jovičić i... Njihova je dužnost bila da zatvore prilaze ka Dvoru, od Terazija, i da zauzmu Glavnu poštu i telegraf i Upravu grada Beograda sa IV konjičkim pukom. VII pešadijski puk pod komandom majora Anđelkovića zvanog Kajafa, da da potpuna odeljenja oficira koji su bili određeni kod pojedinih članova vlade i da zatvori sve prilaze Dvoru od Slavije, Topčidera, Takovskom i Krunskom ulicom.

Komandu nad svim trupama primiće u toku noći pukovnik u penziji Aleksandar Mašin, koga sam ja imao da sačekam u 1.15 na ćošku ograde od Vaznesenske crkve kod česme i sprovedem do kapije od kasarne IV konjičkog puka (stare Kralja Milana kasarne), gde će ga sačekati major Anđelković i uvesti u krug kasarne. Sve ostale mere predostrožnosti predviđene su u toku te noći.

Oko 2 sata po ponoći, napustili smo Mikin stan i po dvojica se vratili u varoš. Pred polazak od Naumovića, gospođa Naumovićka, čija je najveća zasluga što je Mika ušao u zaveru, ispratila nas je i ja je upitah: „Šta ćemo sa Vojinom i Milanom?“ Bili su to Vojin Čolak Antić, konjički poručnik, brat od tetke gospođin, i Milan Đurić artiljerijski poručnik, rođeni brat, obojica moji klasni drugovi. Gospođa na moje pitanje odgovori da ih ostavimo na miru, da nam, veli, ostane koja muška glava od zakletve, jer „ko zna šta će s vama biti“. Rekoh joj: „Pa dobro, neka tako bude“. Ali 28. uveče, kad je Đoka pošao u kasarnu da spremi bateriju, ona nije imala snage da sačuva tajnu, već im je saopštila o čemu se radi i uputila Čolak Antića kod mene, a Đurića kod Đoke Ristića.

Poslednja dva dana ostala su za dovršenje priprema, izdavanje naređenja i dodeljivanje uloga svim zaverenicima, kao i poziv onima koji treba da dođu iz unutrašnjosti.

Tu dužnost primili smo Apis i ja. Sutradan, 27. maja, Apis je prihvatio da obavesti sve oficire pešadijskih pukova, pešadijsku školu i glavni đeneralštab, a ja da obavestim oficire IV konjičkog, vojnu redovnu akademiju i višeg kursa. Sve je do detalja bilo izvršeno u poslednja dva dana.

Sad je valjalo znati ko će nam otvoriti kapiju dvorsku. Računali smo na kapetana Ljubu Kostića, komandira čete Kraljeve garde. Kad smo mu saopštili šta je njegova dužnost, on je odgovorio da nije njegov red za stražu. Rečeno mu je da se postara, kako god zna, da izvrši zamenu sa onim komandirom čiji bude red toga dana. No kapetan Kostić na to ne pristade.

Takvo nerazumljivo držanje Kostićevo moglo je biti fatalno za nas, da nismo imali u gardi još jednog zaverenika, vodnika Petra Živkovića. Apis je razgovarao sa Kostićem i meni saopštio da on neće da traži zamenu. Zato je Apis dotrčao k meni i molio me da, kako god znam, angažujem Petra Živkovića, konjičkog potporučnika i vodnika eskadrona Kraljeve garde.

Odmah sam otišao kod njega i sve mu ispričao, šta nam se desilo sa Ljubom Kostićem i kakvoj se opasnosti izlažemo ako ne bude naša dvorska straža. Upitah može li bar on, kao vodnik, da pođe na stražu, što naravno nije svejedno, jer komandir komanduje celom stražom, a vodnik je samo potčinjeni komandiru.

APIS KREĆE OD SLAVIJE

Oficiri bez trupa imali su da se prikupe u pet raznih grupa:

1. kod Slavije pod vođstvom Apisovim

2. u Oficirskom domu pod vođstvom kapetana Radomira Aranđelovića

3. kod skupštinske kafane pod mojim vođstvom

4. kod „Takova“ pod vođstvom kapetana Ilije Radivojevića

5. kod „Kolarca“ pod vođstvom Milutina Lazarevića

Sve grupe imale su da budu u 1.30 u Oficirskom domu odakle će u 1.55 poći na čelu baterije VI puka koji je pod komandom Petra Mišića imao da prođe u to vreme pored doma u Dvor.

(Nastaviće se)