Mineri pred dvorom!

TOG 28-29. maja za komandira straže bio je određen konjički kapetan Petar Panajotović, a za vodnika potporučnik Nikola Stefanović. Živković je zamolio Nikolu da se zamene, zato što na dan kad njemu dolazi red za stražu, ima neko kumstvo. Stefanović iz prva nije pristajao, jer na dvorskoj straži oficiru sleduju cigarete, pivo i sladoled. Ali na navaljivanje Petrovićevo i obećanje da će mu on poslati svoje sledovanje, ovaj pristade, ali pod uslovom da mu Petar pozajmi jednu banku. Kako Petar nije imao u džepu banku, otišao je u varoš, pozajmio i njemu dao. Najzad, kada je i to svršio, Nikola dade pristanak.

Odmah sam izvestio Genčića i Apisa i tada nam je laknulo svoj trojici.

Imao sam ispit iz francuskog jezika na Višoj školi Vojne akademije 28. maja, a 29. pismeni ispit iz taktike. Kako je bilo predviđeno one noći da se obiju kapije dinamitom u slučaju da nemadne ko da ih otvori, i da se nabavi opijum koji će se predati Naumoviću, da opije dežurnog ordonansa, to je i Apis primio na sebe da nabavimo opijum. Dinamit za obijanje doneo je Milutin Lazarević iz Niša, iz minerske čete, pa su u Glavnom đeneralštabu napravili metke. Napravio ih je inženjer kapetan i pripravnik Radomir Stanojlović.

Sa mnom je na vojnom kursu bio i moj kum, artiljerijski poručnik Petar Lazarević. Dana 28. ujutru, saopštih mu da ćemo noćas poći na Dvor i gde i kada da dođe. On mi odgovori: "Dobro". No, ja mu rekoh da ću posle podne ići na Topčidersko brdo kod Genčića i da ću svratiti i do njega. Na to će mi on odgovoriti: "Nemaš potrebe kume, samo ako bi rešili da stvar odložite".

Popodne odem kod Genčića u vinograd, i dogovorimo se da se sastanemo oko 7 sahata kod "Ruskog cara", na čaši piva. Vraćajući se u varoš, svratim kod moga kuma Lazarevića. Žena njegova, moja kuma, posluži nas slatkim i vodom, jer beše vrućina. Primetih na njenom licu veliku zabrinutost, što me secnu, i upitah ga: "Kume, ti si sigurno poverio kumi stvar?" On mi reče: "Rekao sam joj da me drugovi pozivaju u jednu zajedničku stvar, ali ja nisam pristao, a ona mi je na to odgovorila da ona ne voli da ima muža kao što je Ješa Popović".

Pored svega toga ja mu odgovorih da je pogrešio što joj je saopštavao, bojim se, velim, da se ne uplaši i da te omete. I moj kum ne dođe na određeno mesto u određen čas. Kad je već stvar bila svršena, on se odnekle pojavio, ali neki od drugova kad su ga ugledali počeli su ga pljuvati, što od njihove strane nije bilo baš drugarski. Ja nisam mogao ništa da mu kažem, toliko mi je njegovo ponašanje palo teško. Žalio sam ga. Mnogo docnije mi je njegov pašenog, advokat Mišović, pričao da mu je žena sakrila čizme! Sa gledišta opšte stvari, zbilja, njegovo ponašanje se moralo osuditi, jer šta bi bilo od nas i od zavere da su svima ili većini od nas, majke, sestre ili žene posakrivale čizme ili odelo!

Pored toga što je dugo vreme bio prezren od drugova, opet nije otišao u protivnički tabor kao neki koji su znali za zaveru, odobravali je, ali nisu imali kuraži da učestvuju. Posle su postali najogorčeniji neprijatelji zaverenika. Primer, inženjerijski poručnik Borisav Nikolić, sada advokat. Petar Pera Lazarević je ostao naš prijatelj do kraja, što je docnije u Solunskom procesu i dokazao.

Oko 7 sahata odem kod "Ruskog cara" na pivo. Tu me očekivao Genčić, njegova žena i još dve gospođice, Ljubica Rajović i Zora Mesarović, Zagrebčanka, došla u goste kod Rajovića. Pri polasku od "Cara" gospođice me pozvaše da večeras dođem kod njih u vinograd, da lumpujemo, na šta im ja rekoh da ja već imam zakazan lumperaj za tu noć.

PoĐosmo od "Cara" oko 8 časova svi zajedno. Kad smo bili na Terazijama, prema Genčićevoj kući, on mi pruži staklo sa opijumom: "Na ti", veli, "ovaj lek za dremanje" i zagrli me. Čim se rastadosmo ja odoh pravo na dvorsku kapiju, iz Krunske ulice, zvanu "Žandar kapija", i predadoh flašu opijuma Petru Živkoviću, s tim da jedan deo preda Miki Naumoviću radi opijanja dežurnog ordonansa, kapetana Miljkovića, a jednim delom da opije njegovog komandira straže, kapetana Panajotovića.

Mika je toga dana, 28. posle podne, poslao da mu se od kuće donese pelerina, što je značilo da nema odlaganja.

Trebalo je da ja sravnim sahat sa železničkim i da svima dam tačno vreme. Pošao sam 28. ujutro na železničku stanicu i kad sam bio kod Ministarstva vojnog, spazim jednog inženjerijskog oficira, koga do tada nisam nikad video, kako stoji na uglu i gleda u Vojnu akademiju. Priđoh mu i upitah: "Vi, sigurno ste poslani od pukovnika Damjana Popovića." Odgovori mi: "Jeste." Ja produžih: "Sigurno tražite Milutina Lazarevića". On opet odgovori sa "da". "Pričekajte ga, on će sada doći u Akademiju" i produžih put za stanicu.

Neki instinkt mi je govorio da je to bio naš oficir, zaverenik i nisam se prevario. Bio je to inženjer poručnik Milić Simeunović, koga je pukovnik Damjan poslao iz Pirota da, kako je Damjan docnije govorio, pita hoće li se poći 28. ili 29. uveče na Dvor. Mnogi veruju da je njemu bilo jasno javljeno, ali da je on hteo da sačeka malo, da stigne po svršenom događaju kao što je i uradio. Kako je Milić Simeunović došao 28. ujutro, to smo ga zadržali da i on učestvuje, što je bila i njegova želja.

Ja sam sravnio sahat sa železničkim i javio svim učesnicima tačan čas, pa i Petru Mišiću.

(Nastaviće se)