Kolo Kraljice Drage

APIS je 28. iza podne, pri izlasku iz Đeneralštaba (Gornji gr-ad), gde je saopštio pojedinosti drugovima i dodelio im uloge, sreo i potpukovnika Mišića, koji se baš tada peo uz basamake iz svog štaba u Donjem gradu. Videvši Apisa, prišao mu je i rekao: "Što ne rasturaš ljude, ne može ništa od toga biti". Apis mu je oštro odgovorio, kako je on u sličnim prilikama umeo: "Bilo ne bilo, vi ćete sutra sa nama zajedno; pa pošli ili ne pošli sa nama".

Prema ovakvom Mišićevom držanju 28. a i ranijem kad nije pristao da ide kod Naumovića, morali smo preduzeti i potrebne mere da nam stvar ne pokvari. To smo i učinili preko naših mlađih drugova, poručnika Milan Marinkovića Pige i Žike Đorđevića.

Pošto je sve bilo predviđeno, čekalo se veče da se prikupimo u određene lokale, a odatle u Oficirski dom u 1.30 odakle smo imali krenuti u 1.55.

U kafani preko puta Stare skupštine, gde sam ja sačekivao, došli su: poručnik konjički Bora Grujić i Vojin Čolak Antić, potporučnik Aleksandar Aleko Grujić, Ivan Dokić, Miloš Popović Smaklja i gardijski kapetan Ljubo Kostić, koji je ubrzo otišao u kasarnu kod svoje čete.

Potporučnik Miloš Popović Smaklja, sin pokojnog Koste Popovića, bivšeg đeneralštabnog pukovnika, sestrić đenerala Belimarkovića, bivšeg kraljevog namesnika, došao je najdocnije oko 11 sahata. Na moje pitanje: "Što si tako zadocnio?", on odgovori: "More, imao sam muke. Kad sam se, veli, spremao, majka je videla kroz staklena vrata da sam uzeo revolver. Ušla je kod mene i pitala me šta će mi revolver i kuda se spremam. Ja sam joj, veli, objašnjavao, šaleći se, da sin Balimarkovića, potporučnik Miloš, ima sutra rano dvoboj, a ja sam svedok. Takav moj nesmotreni odgovor je još više uplašio i stade me moliti i preklinjati da ostanem kod kuće. Kako vidiš, to naše londžanje je trajalo do sada. Najzad sam joj podviknuo i odgurnuo pa sam izašao".

Oko jedan sat prošao sam pored Dvora. Videvši da je sve mirno i da su legli, spustim se Devojačkom ulicom i dođem u 1.15 na mesto gde sam sačekao pukovnika Aleksandra Mašina, koji je došao tačno u sekundu. Sproveo sam ga do kapije kasarne, gde ga je major Milivoje Anđelković, uveo u kasarnu i predstavio oficirima, kao novog komandanta divizije. Taj položaj je bio ranije namenjen pukovniku Damjanu Popoviću, ali pošto on nije bio ovde, Mašin je primio dužnost, što je po mome mišljenju bilo vrlo dobro.

Mašin je bio te noći izvanredan, vredan i odlučan. Pričali su mi oficiri IV konjičkog i VII pešadijskog: pukovnik čim je ušao u kasarnu predstavio se kao komandant divizije i dao zapovest da se bude vojnici, spreme i postroje u krugu kasarne. Kad je to bilo gotovo, stao je pred front i pozvao: "Gospodo oficiri, napred". Izdade nam kratku zapovest i raspored trupa pa nam onda reče: "Na svoja mesta". Bogami, kolena su nam klecala kada smo videli koliko je strog i energičan.

U 1.45 otišli smo u Oficirski dom, gde su se već bile prikupile sve trupe. Tu su se veselili, igrajući kolo Kraljice Drage, a kolovođa je bio kapetan Radomir Aranđelović.

Apis reče da kolo prestane. Ja se popeh na jednu stolicu i pozvah sve drugove da damo jedni drugima reč, da ako posao srećno svršimo nećemo tražiti nikakve nagrade za to. Zatim izađem na ulicu, pogledam ka Slaviji ide li Mišić sa bataljonom, ali njega nema. Pričekah malo, ali njega nema. Beše tačno 1.55. Priđoh Apisu i rekoh da Mišića nema. On se samo okrenu drugovima i komandova: "Napred".

U momentu kada smo izlazili iz Doma, prođe i kapetan Ljuba Kostić sa Gardom, i pored njega poručnik Josif Kostić, koga smo odredili da prati Ljubu sa zadatkom da ga ubije ako vrdne, jer smo se bojali njegove neodlučnosti, dok je Josif bio poznat kao odlučan. Od "Londona" se četa odvojila i otišla ulicom Miloša Velikog na Žandarsku kapiju, a mi trčećim korakom krenusmo ka drugoj dvorskoj kapiji.

Baš u to vreme čistači su čistili ulicu i stanu pa gledaju. U momentu kad smo nailazili na kapiju, poručnik Petar Živković je takođe trčao ka kapiji da je otvori. Pošto je otključao, sagao se da otkači kuku, ne otkačivši je dovoljno. Mi gurnusmo kapiju, usled čega gurnusmo Petra, i on sede a mi ga umalo ne zgazismo.

Čim smo ušli na kapiju, zastadosmo između Starog i Novog dvora da se uredimo! Uredismo se, dva i dva. Na čelu su išli Apis i Mladen Milivojević, za njima ja i Radomir Aranđelović, za nama Milutin Lazarević i Milić Simeunović, pa onda redom. Prvih 4 ili 5 redova imali su da uđu u Stari dvor. Jedan red, dvojica, da idu u odeljenje gde je spavao ađutant Laza Petrović. Ostali su imali da ostanu u bašti ispred prozora na Starom dvoru, da ne bi slučajno kraljevski par pobegao kroz prozore.

Na prvom koraku, čim smo došli na sporedan ulaz u Stari dvor, čekalo nas je neprijatno iznenađenje. Naumović, koji je po sporazumu trebao da nas sačeka i da nam pokaže kuda se ide u kraljevu sobu i da ključeve, nije bio na određenom mestu. Zašto, to je ostala tajna jer je on odmah i poginuo. Nismo imali vremena da dangubimo već smo na juriš ušli u vestibil.

VINO NISU OKUSILI

Pošto sam predao Mašina Anđelkoviću, svratim u kafanu da platim ceh. Bio sam naručio dve flaše vina i kafe. Kafe su popijene, a vino nije bilo dirnuto, iako se posle prepričavalo da smo bili pijani. Baš u tom društvu bili su konjički oficiri, među njima Bora Grujić i Smaklja, koji su voleli da piju, ali začudo te večeri nisu ni srknuli. Sem pobrojanih konjičkih oficira, u kafani su bili artiljerijski kapetan Sava Tripković, sada divizijski đeneral i upravnik Vojne akademije, i poručnik Taća Stojanović.
(Nastaviće se)