Krvavi kraj dinastije

APIS i Milivojević odmah uđoše u sobu dežurnog ađutanta. Za njim pođosmo Radomir i ja. Ali, najedared spazismo stražare s puškama kako stoje u vestibilu. Radomir se maši i oduze im puške, pa uletesmo u sobu za prvom dvojicom. U sobi dežurnog ađutanta bila su dva kreveta. Jedan desno od ulaza u jednom uglu, na kome je ležao i verovatno zaspao dežurni ordonans kapetan Miljković, a drugi levo u drugom uglu, ne kome je ležao Mika, ali verovatno budan.

Kada sam ušao, spazio sam ovu sliku: Apis i Milivojević se nagli nad krevet Miljkovićev i stišavaju ga zatvarajući mu usta da ne bi vikao. Iz levog kreveta se diže Mika, u košulji spavaćoj, i uspravi se nasred sobe. U tom momentu planu revolver i Mika se sruši na patos. Taj, koji je pucao na Miku, priđe krevetu na kome su Apis i Milivojević držali Miljkovića. Preko njih, pucao je na Miljkovića i ubio ga. Apis se u taj mah okrenu i povika: "Miko, daj ključeve!" A ja mu rekoh: "Kakvi ključevi, Mika pogibe." Okretoh se Milutinu Lazareviću, koji je nosio dinamit u džepu: "Milutine, daj dinamit da obijamo vrata."

Za Mikinu pogibiju unekoliko i ja nosim greh, jer, kad je Mika ušao u zaveru, tražio je reč od Apisa i mene da o tome ne govorimo nikome, sem onima koji su morali znati. Mi se nismo doslovce pridržavali date reči, ali smo izbegavali da mnogima saopštimo da je i on u zaveri, s obzirom na njegov izuzetan položaj. Čuvajući ga, nismo se setili, bar te večeri pred polazak u Dvor, da obavestimo drugove da je Mika dežurni ađutant i da je zaverenik.

Pošto je on poginuo, Milutin Lazarević i ja se vratismo u vestibil, i on poče vezivati dinamitski metak za bravu od vrata koja su vodila u veliku arapsku sobu i bila zaključana, jer nismo znali kuda da idemo. Nismo se ni setili da pitamo Miku kako se ide do kraljeve spavaće sobe, za slučaj da nas on ma iz koga razloga ne sačeka, kao što se i desilo.

Milutin priveza metak, a ja, pošto sam imao palidrvca spremna, upalih ga. Izmakosmo se u stranu, ali fitilj se ugasi. Priđoh i ponovo ga upalih, pa se obojica povukosmo. Nasta tresak. Elektrika se pogasi i nasta zvrjanje svih mogućih zvonaca. Pojurismo u sobu koju smo obili, ali se ćilimi behu upalili. Ko ih je ugasio, ne znam. Iz te sobe pođosmo, desno ja, Radomir Aranđelović, Mladen Milivojević i Dragoljub Nikolić, i najedared se stvorismo u spavaćoj sobi Aleksandra i Drage.

Upalismo svećice, koje smo bili poneli za svaki slučaj, i videsmo da su kreveti prazni, a na njenom noćnom stočiću stajaše knjiga "Une trahi Jon". Pogledasmo ispod kreveta, ali njih nije bilo. Počesmo ih tražiti po sobi, ali nigde ih ne beše.

Kako je bio polumrak, jer su svećice slabo osvetljavale, nismo videli vrata koja su vodila u mali budoar, gde su se oni bili sakrili. Cela soba bila je tapacirana zatvorenozelenim tapetama, a i zavese na prozoru i tim sporednim vratima bile su pokrivene velikim zavesama iste boje, što je povećalo tminu. Ponovo se Radomir i ja javismo na prozor da kažemo onima ispod prozora da ih nema.

Tada čuh komandu Đorđa Ristića, komandira baterije. Setih se da je 26-27. noću, u vinogradu kod Mike Naumovića, bilo rešeno da, ako ih ne nađemo, Đoka otvori vatru iz topova i razruši Dvor. Povikah sa prozora: "Đoko, nema ih, udri baterijom i ruši Dvor." Kako ja to rekoh, Radomir me povuče i povika:

"Šta uradi boga ti ljubim, zar ne vidiš da će i nas sve pobiti." Ja se lupih po čelu i povikah da skačemo kroz prozor, da zaustavimo Đoku da puca. Radomir mi predloži: "Ti si najduži, spusti se niz zavesu, a oni dole nek te prihvate."

Spustih se, držeći se za zavesu, ali se ona prekide i ja padoh i uganuh desnu nogu, ali toga momenta nisam osetio nikakav bol već tek posle nekoliko sati, po svršetku posla. Potrčim da zaustavim bateriju da ne otvori paljbu, ali pukovnik Mašin, koji je bio napolju i komandovao trupama, hladno, kao da je bio na egzercirištu, sprečio je bateriju da puca.

Mogu Čitaoci zamisliti kakav bi haos nastao da je Ristić poslušao moju komandu. Poginuli bi zaista Aleksandar i Draga, ali, pored njih bi izginuli i svi mi koji smo bili u Dvoru, pa dvorska straža, bataljon pešadije na Batal džamiji, gde je sada nova Skupština, itd. Pošteđeni smo blagodareći Mašinovoj prisebnosti.

Kad sam sišao u dvorište, Mašin me upita: "Šta je?", i ja mu rekoh da ih nema nigde. Tada mi on reče: "Ja sam poslao po Đorđa (tako je on zvao Genčića), jednog oficira i nekoliko vojnika." Genčić je čekao u svome stanu na Terazijama. U momentu našeg razgovora, Genčić stiže i odmah upita jesmo li ih našli. Mašin mu odgovori da ih nema.

Interesantno je da ni njemu, koji je dugo službovao u Dvoru, nije palo na pamet da su na oba ugla Starog dvora postojala dva ispada sa fronta. U jednom, desnom, u koji se ulazilo iz njihove sobe, bili su se sakrili Aleksandar i Draga...

Kraj