Kralj u koloni beznađa

KRALJ je sam zatražio da ga povedu u Niš, kako bi se našao u blizini istočnoga fronta. A čim je stigao tamo, zahtevao je da pođe na front. Moralo mu se učiniti i krenuo je odmah put Knjaževca gde su se vodile borbe. Ali, kad se popeo na Tresibabu, video je sa nje Bugare u Knjaževcu i borbe koje su se u samoj varoši vodile.

Vratio se sa jednim bolom više, i sutradan je odmah pohitao Vranji, jer je čuo da je ona u opasnosti. Stigao je automobilom do Vladičinoga Hana, uzjahao je odatle konja i pošao preko položaja ka Vranji...

Ali, on već nigde više nije mogao naći mira, on ga nije hteo; on je još verovao da može pomoći i trčao je sa bojišta na bojište, gde god je čuo da ima borbe i da ima opasnosti. U borbama pred Ćuprijom i Jagodinom bio je jednako na položajima, a noćivao je u vagonima na ćuprijskoj stanici, koju su zasipali neprijatelji bombama sa aeroplana. Najzad, morao se povući u Paraćin, a odatle u Kruševac.

Slika koju je tada Kruševac predstavljao izbrisala je iz duše kraljevske i poslednje ostatke vere.

Tu se sručila gotovo cela Srbija i tu je prvi put zapazio na licima brižnih građana da su već izgubili veru u državu i njenu moć. Tu su se javili i prvi znaci rasula i bezvlašća. I kao što se, kad ispod velike građevine iščupaš iz temelja osnovni kamen, ova zaljulja i hoće da padne, tako se i otadžbina naša - to se u Kruševcu već jasno videlo - izgubivši osnovni kamen u temelju, veru građana u državu i njenu moć, zaljuljala, posrnula, i svako je već sa strahom u duši očekivao trenutak da se surva i pretrpa sobom sve što je pod njom.

- Neću ovde da ostanem, neću - uzvikivao je kralj - ovde su svi preplašeni. Vodite me vojsci, tamo mi je lakše, tamo još veruju!

I moralo se krenuti. Pošlo se onim dugim i mučnim putem kroz Jankovu klisuru, kojim se izbija tamo na Prepolac. Drum je taj zagušio izbeglicama i kralj je, prolazeći kroz njihove redove, saučestvovao u bolu svojih bednih građana, koji su napustili domove i imanja i krenuli u planine. Kralju je nemilo i teško bilo što se on vozi automobilom, a narod gazi duboko blato; kako bi on voleo kad bi ih mogao sve povesti, kad bi mogao svima pomoći. Njemu je čak pričinilo zadovoljstvo kad se automobil koji ga je vozio zaglibio u blato i, usled napora da se izvuče, motor se onesposobio. On je odmah pristao da ide peške.

- Ići ćemo; kad mogu žene i deca, mogu i ja!

Ali starac je precenjivao svoju snagu. Nije mogao poći za narodom, zaklecala su mu kolena i zagušio ga teški, starački kašalj. Nastala je briga kako će dalje, ali je ta briga malo trajala.

- Moglo bi, Veličanstvo, na ona kola!

Drumom je prolazila gomila vojničkih kola, municionih, sanitetskih i provijantskih, koja su naši vočići sa naporom izvlačili iz izlokanog druma. Ađutant zaustavi jedne municione kare koje su vukla četiri mala i mršava vola.

- Vojnici! - reče ađutant trećepozivcima. - Zaustavite malo, čekajte da povezete svoga kralja.

- Kralja?! - učiniše oni prestravljeno i dohvatiše nevojnički da skinu šajkaču gledajući umorena starca koji je kraj druma povijen stajao, oslonjen na batinu.

- Jeste, jeste, kralja! - odgovorio im je krunisani starac, kao da bi hteo ovim dobrim ljudima da potvrdi reči ađutantove.

- Biće ti nezgodno, Gospodaru, tvrdo je na kari! - uze da se izvinjava vođa volova.

- Je l' tebi nezgodno, je l' tebi tvrdo kad sedneš na kare? - pita kralj.

- Ja, drugo, ja, ja...

- Šta drugo, isto je. Kad možeš ti, mogu i ja. 'Odi, pomozi mi da se popnem!

Trećepozivac skide ćebe kojim se bio obavio, savi ga dva - tri puta i položi na dasku, na koju će kralj sesti.

Ađutant na svojim snažnim plećima sam iznese kralja na kare i vodioci krenuše vočiće, te kare s kraljem uđu u masu koja je prekrila drum. Stari vojnici bi poznali svoga kralja i sklanjali bi se s druma, a masa mladih regruta, koji su nosili municiju iz Kruševca, išla je kraj njegovih kara i ne znajući ko je.

- Kako deco, možete li? - pita ih kralj s kola.

- Možemo, čiča, možemo! - odgovaraju regruti čija se mladost još nije umorila i klonula.

A ona dva trećepozivca, što vode vočiće, sebe čak smatraju kao saputnike kraljeve, pa se i brinu o njemu, te će gdekad usput nežno, rođački:

- Je l' možeš da sediš, Gospodaru?

Ili će ga opomenuti:

- Pazi, Gospodaru, ovde je izriven drum!

Oni se čak javljaju i onima kraj kojih prolaze, a koji skidaju kapu kralju, a prema stoci koju teraju naročito su nežni:

- 'Ajde, voko, 'ajde! Potegli malo da iznesemo ovde uzbrdo. 'Ajde, blago meni!

- Slab ti taj levak! - veli mu kralj.

- Šta ćeš, Gospodaru, pati i on kao što svi patimo.

Nastaviće se