Beznađe u carskom gradu

NOĆ 12. novembra spustila se nad Prizren. U prvi mah tamna, kao da bi što gušćim pokrovom da pokrije Srbiju koja prespavljuje poslednju noć na svome tlu, a zatim, od ponoći, vedra kao da bi zarana da osvetli staze i bogaze mračnih klanaca u koje će se sutra zorom probuđena Srbija uputiti. Pred ponoć je dunuo ozgo, sa Dulje, studen severac i rasterao mračne oblake koji su bili zastrli nebo nad Prizrenom, i rasuo studenu vedrinu širom ravnoga Podrimlja.

Kao vaskrsla prošlost, koja se zabrinuta digla iz groba da bdi nad očajnom decom svojom, uzdiže se iznad Prizrena Dušanov grad, i studen vetar, koji briše ozgo sa Jezerca, peva tužnu pesmu kroz pukotine na njegovim oronulim bedemima.

Duboko tamo u klancu, kroz koji se Bistrica lomi pre no što će sići u Prizren, tamo gde se ponosno uzdiže Drven-grad, na obalama Bistrice, kao kolo duhova sabranih na zbor, leže rasuti ostaci veličanstvene crkve Svetoga Arhanđela, pod čijim je svodovima ceo srpski narod negda klicao: "Slava tebi, Bože naš!" u času kada je Dušan Silni stavljao sebi carsku krunu na glavu.

Tajanstvena noć... a ponoć već prevalila. Iz gomile svetoga kamenja koje leži zariveno na bistričkim obalama jedna se ploča sama diže, diže se teško i sa naporom, jedva uznoseći težinu šest vekova koji leže na njoj. Diže se i iz mračne dubine, koja se pod njom pojavi, poče se uznositi nad gomilom razvala prozračna sen beloga jednog viteza. Sve na njemu, vidi se, bilo negda carsko, sve sjajno, sve iskićeno kao što je bilo sjajno i iskićeno i doba naše istorije koje je sa ovim vitezovima u grob sišlo.

Sen prolazi uskim ulicama, i dolazi do jedne velike i ugledne zgrade čije dvorište zatvara čvrsta dvokrilna kapija. Pred kapijom je vojnik sa nožem na pušci; uvio se u šinjel i natukao šajkaču na uši, a naslonio se na direk koji nosi kapiju pa, boreći se sa dremežom koji mu nameće nedoba i mraz, uvlači glavu duboko u povrnutu jaku od šinjela, te se zagreva sopstvenim dahom.

Vojnik je na straži, vojnik čuva! Šta je to u ovome času što se može sačuvati, kad ni Bog više ne čuva Srbiju?

Beli vitez se uputi pravo toj kapiji i stražar se trže iz sna, izvuče glavu iz povrnute jake, razrogači oči, prestravljeno i hitro spusti pušku na ruku, odape je i prozeblim glasom prošapta:

- Stoj! Ko ide?

- Ja! - odgovori beli vitez tamnim, grobnim glasom.

- Ko si ti?

- Kralj Vukašin Mrnjavčević!

- Šta je odziv?

- Kraljevska kruna - odgovori pouzdano sen.

- Prolazi!

I sen maričkoga kralja, koja je negda sa one daleke i krvave reke potegla čak ovamo da bi ispunila sveti zavet čuvara carske krune u grobu, prođe kroz odškrinutu kapiju, pređe tiho i nečujno preko dvorišta i dođe pod jedan prozor kroz koji se jedva nazirao žižak.

To je zgrada srpske prizrenske Bogoslovije, gde je odseo prestolonasle-dnik, vršilac kraljevske vlasti i vrhovni komandant srpske vojske.

Stanovao je na gornjem spratu, u odeljenju koje je od svoga stana odvojio rektor Bogoslovije, koji se sa svojom porodicom povukao u drugo krilo. Tu je prestolonaslednik probavio nekoliko brižnih dana, tu primao izveštaje, tu održavao savetovanja - poslednja savetovanja.

Na okruglome stolu, nasred prostrane odaje u kojoj stanuje prestolonaslednik, leži razapeta karta, po kojoj je mladi nosilac krune debelom pisaljkom ispisao silne crvene brazde. Ta karta kazuje mnogo, u ovome času sve. Na njoj je nepouzdanim potezom ruke, koja je drhtala, izbeležena jedna debela linija koja polazi od Mokre gore i vodi Limom na Prijepolje, pa ispod Sjenice izbija na Giljevo te, presecajući Ibar negde ispod Rogozne, prolazi pod Mitrovicom Kosovskom i ide na Drenicu. Odatle preko Janjeva i Giljana seče Binačku Moravu pa savija na jug Kačaniku i silazi padinom Šarovom te, obuhvatajući Tetovo i Gostivar, spušta se na Kičevo i dohvata se izvora reke Crne, slazi njome u prilepsko polje i prekida se kod grčke granice.

Ta linija beleži granicu do koje je doprla neprijateljska poplava. Van granica te poplave, kao dve male oaze ili kao dva još nepotopljena ostrva, stoje još samo Prizren i Bitolj.

VeĆ dva dana, juče i danas, prestolonaslednik ne izlazi iz svoje odaje. Dotle je još odlazio od jutra do večeri na one mnogobrojne i beskrajne sednice vlade i Vrhovne komande na kojima je, posle dugih i burnih savetovanja, imala da se utvrdi jedna gorka, ali jasna kao dan, istina - da više nikakve nade nema. Upravo na tim sednicama niko nije ni većao o nadama, već samo još o putevima kojima će se napustiti Srbija.

Prestolonaslednik bi potom klonulo seo na prostran minderluk, zaturio se i oslonio leđima na jastuk, pritisnuo dlanovima slepoočnice i umorno gledao pogledom bez izraza, dugo gledao u jednu tačku, podajući se, usamljen u tom trenutku, osećanju rezignacije protiv koje su se njegova mladost i pouzdanje, koje ga je uvek pratilo, dosad stalno bunili. Događaji su se nizali pred njegovim očima brzo, hitro, bez reda, bez veze, bez zadržavanja, kao kinematografski snimci.

Nastaviće se