Bespuće jedini put

POSLEDNJA zajednička sednica vlade i Vrhovne komande, sa koje se prestolonaslednik vratio tako umoran, održana je još preksinoć. Na njoj su donete i poslednje odluke koje su odmah i izvršene - vlada i Vrhovna komanda napustile su juče izjutra Srbiju. Prestolonaslednik je ostao da to učini zajedno sa vojskom i od juče ujutru on ne izlazi iz svoje sobe, gde prima svakog trenutka izvešća o poslednjim borbama koje se vode na putu od Kosova ka Prizrenu.

Kada je pala noć od 12. novembra, prestolonaslednik se odmah po večeri povukao u odaju i, pod svetlošću jedne petrolejske lampe, nanovo se nadneo nad onu kartu, oslonivši brigom već izorano mlado čelo na ruku. Drugom je rukom opet prihvatio pisaljku, ali njome nije više beležio ni promene na frontu, ni granice poplave koja je svako jutro i svako veče sve više bujala i rušila i poslednje svodove na kojima je do juče počivala srpska država. Izveštaji, koji su juče i danas stigli i stižu neprestano, takvi su da se više sa karte nema šta čitati niti na njoj zapisivati.

Druge i drugačije linije izvlačio je prestolonaslednik sad na karti, linije koje su se od Prizrena zračile ka zapadu i jugozapadu. Jedna je od tih linija išla pravo na jug putem koji je probio Crni Drim, pa preko Bicana na Debar i dalje na Strugu; druga je, idući uporedo sa prvom do Ljum-Kule, napustila reku i preko Dukađinskih planina, opet slazila na njegove obale; treća je linija išla Podrimljem da prebrodi Beli Drim do Đakovice i Peći, gde se račvala u tri ogranka, od kojih je jedan išao na Plav i Gusinje, pa preko Prokletije na Skadar, drugi preko Rugova i Čakora, a treći preko Rožaja i Berana na Andrijevicu. Budući srpski kralj beležio je puteve kojima su srpski kralj, srpska vojska i srpski narod pošli napuštajući svoj dom i svoju državu i za kojima će sa ostatkom vojske i on sutra krenuti.

Časovnik je beležio skoru ponoć, i prestolonaslednik je sad već nestrpljivo gledao u vrata kojima se ulazi u njegovu sobu. Gdekad bi zastao, zaustavio disanje i pažljivo osluhivao na tim vratima pa bi, kad ne bi ništa čuo, nastavljao šetnju po prostranoj sobi.

Najzad se ta vrata otvoriše i na njima se pojavi jedan mlad čovek kojega on s vrata dočeka pitanjem:

- Gde ste?

- Vi još ne spavate, Veličanstvo? - upita njegov sekretar tihim glasom, kao da ne želi remetiti ponoćnu tišinu.

- Ne, ne mogu! - odgovori prestolonaslednik suvo i klonulo.

- Pa ipak, dobro bi bilo. Sutra treba raniti.

- Da, znam! Ko je dole?

- Oni, pukovnici i ja. Niko više.

- Hoćete li početi? - upita kraljević tiho, kao da zbori kraj samrtnikove postelje.

- Da, sad, dok prevali ponoć i dok se uverimo da sve po kući spava - odgovori tako isto tiho sekretar.

- Samo obazrivo. Javite mi kad se svrši.

- Nećete dotle leći?

- Ne, ne mogu. Javite mi!

Oko stola, u uglu, iz kojega lampa osvetljava sobu, sede dva mladolika konjička pukovnika. Treća je stolica za stolom prazna i njoj se uputi i sede sekretar. Na stolu je pola ispijena boca crnog i gustog hočkog vina, po stolu pepeo i gomila ugašenih cigareta i drvaca od žižica. Razgovor se oko ovoga stola, iako dosta živo, ipak tihim glasom vodi. Govorilo se o povlačenju i pogreškama ovog ili onog, o žrtvama koje su podnesene i koje će se podneti, o bespuću kroz Albaniju.

Kad prevali ponoć i sekretar se diže da obiđe kraljevića, razgovor zaneme začas. Nastade jedna duga tišina i muklo ćutanje. Svesni da je već nastupio težak, sumoran, bolan trenutak, niko od govornika nije imao hrabrosti da ga ma jednom rečju uznemiri. Sekretar se vratio i ćuteći seo na svoje mesto.

- Ne spava još? - upita jedan od pukovnika.

- Ne! - odgovori sekretar.

- Spava li sve po kući?

- Izvesno! Potpuno je mirno. Pukovnik pogleda u sat.

- Mogli bismo?

- Još malo. Neka prevali potpuno ponoć.

Lica ovoga maloga društva zaklonjena su senkom koju baca lampin šešir nad sobom i samo se još vidi kretanje ruku koje se pružaju do stola da stresu pepeo sa cigarete ili da je ugase. Posle dužega vremena, sekretar se ponova diže s mesta.

- Hoćemo li? - upitaše ga pogledom oba pukovnika. On klimnu glavom i udalji se opet iz sobe. Malo zatim uđe jedan momak noseći u ruci maleni ručni fenjer u kome je gorela sveća, a za njim drugi, noseći teške alate, ćuskiju, ašov i dleto. Pukovnici se digoše od stola i pođoše za sekretarom i momcima u jednu malu sobicu, vrstu magacina, gde su bile stovarene neke dvorske stvari u sanducima.

- Evo, ovu dasku! - reče sekretar pošto je prihvatio fenjer iz ruku momkovih. - Povucite ovaj sanduk, legao je baš na nju.

- Pazite, nemojte oštetiti dasku da se ne bi poznao trag! - dodade jedan od pukovnika.

- I nemojte udarati da se ne bi ko u kući probudio! - dodade drugi.

I pod siromašnom svetlošću maloga fenjera, momci pristupiše poslu lagano i oprezno. Podigoše dasku iz patosa i počeše da kopaju zemlju pod patosom. Valjalo je iskopati grob gde će se sahraniti kraljevska kruna koju ne htedoše poneti u nepoznate albanske planine, gde se nije znalo šta očekuje ni same kraljevske begunce. U Prizrenu već leži sahranjena jedna srpska carska kruna, tamo negde pod razvalinama crkve Sv. Arhanđela, neka tu nađe grob i kraljevska srpska kruna.

Nastaviće se