Zbogom srpskoj kruni

GROBARI su tiho, bez razgovora, bez šuma, vršili svoj posao. U mraku, kroz koji je probijao slabi zračić iz maloga fenjera, kretale su se alatima oružane senke, uznosili se i spuštali motike i budaci bez šuma, bez lupe.

Sekretar i pukovnici su se povukli da opet sednu oko stola za kojim su dotle očekivali da mine ponoć. Niko ni reči ne zbori, niko ne diže glave.

Ipak, posle duže pauze, uzdahnu jedan od pukovnika i reče tiho, šapćući:

- Nisam nikad slutio da ću prisustvovati pogrebu kraljevske krune - i na njegovim se trepavicama pojaviše dve suze.

Šapćući, kao što se šapće u noći kad će se izvršiti zločin, nastavili su razgovor o tužnome činu. Sećali su se doba kada je tu istu krunu, sakovanu od Karađorđevih topova, pronosio na glavi kroz beogradske ulice Karađorđev unuk. Oni su tada kao mladi oficiri bili u eskorti i učestvovali u toj velikoj svečanosti narodnoj. Koliko se nada vezivalo toga dana za tu kraljevsku krunu, posle kosovske propasti; i ko bi tad slutio da će ista generacija, isti ljudi, još u punoj mužanskoj snazi, doživeti da učestvuju i u sahranjivanju te krune.

- Ko će doživeti da je iskopa? - reći će opet jedan od njih. - Mi, ili oni što idu za nama?

- Teško nama ako toliko bude počivala u grobu, da sačeka nova pokolenja. Mi, mi je moramo iskopati - dodade drugi sa onim upornim pouzdanjem čoveka naviknuta na borbu, koje ni u času sloma ne iščezava.

- Veruješ li, odista?

- To je još jedino što nam je ostalo, gola vera.

- U Šta - upita pukovnik kome je prisustvo pogrebu kraljevske krune izbrisalo iz duše i poslednju iskru vere.

- U ono što će doći, u ono što mora doći. Ne može jedna ovako velika borba ostati bez pravednih rezultata - hrabri se pukovnik koji je sačuvao pouzdanje.

- Da postoji još srpska vojska, i ja bih imao tu veru.

- Postoji narod!

- Samo, kad bi se ta vera sačuvala kod naroda.

- Kad se mogla sačuvati kroz pet najmučnijih vekova, od Kosova do danas, zašto bi danas posrnula.

- Kosovo je manja katastrofa. Kada je na Kosovu stradala jedna vojska i jedna država, bilo je još srpskih država koje su živele i koje su postojale.

- Pa i danas. Evo, postoji Crna Gora.

- Da, postoji danas, a hoće li postojati sutra?

Za vreme tih razgovora dizao bi se jedan po jedan od stola, otvarao lagano vrata od sporedne sobe, gde su grobari tiho i bez šuma kopali i navirivao bi da vidi je li posao gotov. Morao se iskopati dubok, vrlo dubok rov i to se moralo raditi bez udara motike i budaka, tiho i nečujno. Zato je posao i trajao duže.

A na gornjem spratu, odmah nad tom sobom gde se kopao grob srpskoj kruni, mladi njen nosilac i dalje se borio sa teškim i sumornim mislima. Čas po čas bi zastao, činilo mu se da je u tom trenutku čuo udar motike i taj zvuk bi se zario duboko u mladu mu a već iskrvavljenu dušu.

Umoran od naizmeničnih udara osećanja i bolova, on najzad priđe prozoru i razmače zavese da na mrazom zamagljeno staklo nasloni usijano čelo i klonulu glavu. Da li je kraljević u tom trenutku putovao pogledom preko onih planina, krševa i stena, s one strane Drima, gde njegov nesrećni narod, izmučen i gladan, poslednjim ostacima svoje krvi boji snežne staze albanskih klanaca ili, neodvažan da se osvrne na neposrednu prošlost, zalazi mislima duboko, u prvo doba naše istorije.

Poveden mislima, on zađe u davnu prošlost srpsku i poče se zaustavljati na svima istorijskim slomovima srpske države: pod Bodinom, pa zatim pod Časlavom, pod Lazarom, pa zatim pod Đurđem Brankovićem i najzad pod Karađorđem-dedom i pod Karađorđem-unukom. On pođe u pameti da pribira, da traži: nema li jednog istog istorijskog ili možda unutarnjeg, što leži u psihi srpskoga naroda ili u njegovom karakteru, u njegovoj sudbini ili možda u nekom fatumu; nema li nečega opštega, nečega zajedničkoga, u svima ovim katastrofama srpskoga naroda?

- Ipak ima - šaptao je mladi kraljević uzbuđeno - ima, ima!...

Svaki od ovih srpskih slomova nastao je iz drugih razloga, pod drugim okolnostima, u drugim prilikama, ali je ipak sve, kao omorina, kao težak vazduh pred nepogodu, pratila i bila im predznak zavada srpske vlastele i rasulo i rastrojstvo koje je iz te zavade klijalo.

- Jesmo li bili dorasli da ponesemo ogromnu zadaću osnivanja velike države ili smo je trebali ostaviti poznijim, zdravijim pokolenjima - jauknu mladi kraljević i osećajući jedan deo odgovornosti na sebi samome, on se odvoji od prozora i umorno se sruči ponova na minderluk.

Ozdo se više ne čuje nikakav udar. Grobari su završili posao. Srpska kruna je već sahranjena...

Ponoć je davno minula i tamu noći poče da osvaja bledilo zore. Doba je već da se mrtvi vrate u grobove.

I sen maričkoga kralja Vukašina Mrnjavčevića odvoji se od prozora, kroz koji je videla gde je grob i druge krune srpske, pođe kroz dvorište i prođe tiho, nečujno, kroz odškrinutu kapiju kraj dremljiva stražara. Uputi se ulicom ka Marašu, a zatim Bistričinom obalom, tamo gde je čeka otvorena grobnica, gde leži ono sveto kamenje, pod kojim je sahranjena carska kruna Dušanova.

Nastaviće se