Srbija među gudurama

KAD smo mi iz Prizrena krenuli na sever - kralj, vlada i Vrhovna komanda krenuli su na jug. Da bismo stigli istome cilju, krenuli smo jedni uz tok, a drugi niz tok jedne iste reke, ali su oba ova puta zatim savijala na zapad i vodila obalama Jadranskoga mora.

Kada je još 13. oktobra predsednik ministarstva Nikola Pašić otišao iz Niša u Vrnjce na pogreb svome dugogodišnjem saradniku i drugu, ministru Lazi Pačuu, nastavio je sa pogreba u Kraljevo da se nađe sa poslanicima Engleske, Francuske, Rusije i Italije i da ih upozna sa situacijom u kojoj se zemlja nalazi od trenutka njihovog napuštanja Niša. Tada im je izjavio da bi se situacija još mogla promeniti ako saveznici na vreme stignu i oslobode Skoplje, koje su Bugari već bili zauzeli.

- Ako se moramo odreći nade - rekao je poslanicima tada Pašić - vladi neće ostati ništa drugo no da se povuče u planine!

I Srbija se morala odreći i te, kao i svih ranijih nada, i krenula je u planine.

To je bio jedan od najtežih i najmučnijih trenutaka u ovoj velikoj tragediji srpskoj, polazak zvanične Srbije u planine, 11. novembra 1915. godine. Prizrenci i izbeglice koje su rešile da ostanu u Prizrenu sa očajanjem su šaputali među sobom da je kraljevska vlada napustila otadžbinu. Iako je svako znao da će to biti, da je rešeno, da je odlučeno, ipak je očajno kršio ruke:

- Dakle, odoše, ostaviše nas?

- Do ovoga časa još sam u nešto verovao, ali sad...

- Do ovoga časa bio sam građanin jedne države, a sad... rob, rob!

Takve su se očajne reči bacale i razmenjivale posle odlaska vladinoga, i nimalo nije svet mogla umiriti okolnost što su u Prizrenu još i stari kralj i prestolonaslednik. Oni su vojnici, oni će s vojskom. Vlada je otišla - to znači nema više Srbije, vojska je ostala zato da se i ona povuče.

Sa starim kraljem je opet bilo nevolje. Topovska zrna već su tresla prizrenske krovove kada je pristao da napusti poslednji slobodan grad Srbije. Žaleći što mu se nije dala prilika da pogine na Kosovu, on se tvrdoglavo opirao da pođe iz Prizrena.

- Niko ne može da natera jednoga kralja da napusti svoju kraljevinu! - uzvikivao je starac uzbuđeno.

On je s nepoverenjem slušao da bi njegov ostanak u stvari značio napuštanje kraljevine, jer zarobljen kralj ne znači samo propast kraljevine, već i kapitulaciju one ideje koju ona u ovoj borbi predstavlja i čiji je on nosilac.

Stari kralj je odmahivao glavom na sve te razloge i očajno uzvikivao:

- Pustite me bar da umrem ovde, na vratima Srbije.

Vlada je otišla 11. novembra, a on je ostao u Prizrenu još četiri dana. Najzad, kad je već poslednji trenutak bio nastupio, te je morao i sam uvideti da drugače ne može biti, otišao je najpre u crkvu - to je bila nedelja 15. novembra - i odstojao je celu službu, moleći se bogu za one koji su krenuli i za one koji ostaju. Iz crkve je kralj pošao peške na put, zdraveći se i praštajući se sa očajnicima koji su ostali i koji su ovaj mučni prizor gledali sa prozora svojih kuća ili sabrani u prestravljene gomilice pod strejama prizrenskih kuća.

Kralj se sa teškim suzama u očima okretao levo i desno i mašući rukom pozdravljao:

- Zbogom, deco! Zbogom!

Kad je izišao daleko van grada, on je seo u automobil i uputio se ka Ljum-Kuli.

Na Ljum-Kuli, dokle se stizalo kolima i automobilima, čekali su mali tovarni konjići, sa kojima će se poći dalje. Kola i automobili, koji su dovde dovezli kralja, Vrhovnu komandu i vladu, ovde su nemilosrdno uništavani. Kola, pošto je sa njih skinut tovar i ispregnuta stoka, bacana su u ambis; automobili prelivani mašinskim zejtinom i benzinom i paljeni. Drugima su, opet, šoferi namenili lepšu smrt, jednu vrstu samoubistva. Na visini, do koje se ovde prizrenski drum penje, gde se diže ljumska kula, obala je kamena i odsečena, i Drim teče dole pod stenom u grdnoj dubini. Oni su dovodili svoje automobile do ivice ovih stena, pustili su motor u pokret i otkočili kočnicu. Motor je zatutnjao, kola krenula i strmoglavila se ozgo sa užasnim tutnjem.

Odatle, od Ljum-Kule, nastaje uska staza kojom se uputila duga povorka begunaca i natovarenih konja, sve jedno po jedno, sve jedno za drugim.

Stari kralj je prvo veče zanoćio na Ljum-Kuli, a sutradan krenuo sa tri svoja oficira i šest vojnika kraljeve garde. To mu je bila sva pratnja, a pratila su ih još i tri konja, koje je kralj pogdekad uzjahao, ali je radije išao peške, mada je bio nemoćan, a staza teško prohodna.

Vojvodu Putnika poneli su vojnici na ramenima. Njegova teška bolest nije mu dozvoljavala ni po ravnome putu da hodi, a kamoli po ovome bespuću. Sagrađena je, njega radi, jedna drvena karaulica koja je nošena na motkama. Ta karaulica ličila je po obliku na srednjovekovne plemićke nosiljke, a inače je bila od običnih dasaka, sa sedištem unutra i prozorom kroz koji je prodirao vazduh i svetlost u drvenu kućicu.

- MoŽete li, vojnici?

- upitao bi pogdekad stari vojvoda, zamoren bolešću i zlom sudbinom.

Nastaviće se