Domaćini bez ognjišta

KRALJEVA grupa, pa grupe Vrhovne komande i vladina, išle su svaka za se, nisu čak svakad ni noćivale na istome mestu, niti su za isti broj dana i noći prešle ovaj teški put do Skadra. Sa njima, pred njima i za njima išla je masa begunaca, vojske i naroda.

Bile su to činovničke i oficirske porodice, pa onda veliki broj nadleštava, činovnika, strane misije i naša sirotinja. Sve je to krenulo tim putem zato što je kralj tuda krenuo, računajući na veću zaštitu i tek se ovde u planini uverilo da je cela kraljeva zaštita tri oficira i šest vojnika.

Što se dublje u planinu zalazi, put je sve strmenitiji, sve teži, jer je go kamen i u njemu urezana uska staza, pod kojom zjapi provalija.

Kralj ne može, njemu i inače klecaju kolena. Kliza se i pada. Dižu ga, on polazi, pa se opet kliza i pada.

- Padam često! - veli.

- I mi, Veličanstvo! - teši ga ađutant, podmećući mu svoja snažna pleća.

- I vi, al' se vi dižete, a mene moraju da dižu.

Na konja su ga još manje smeli popeti, to je bilo još opasnije. Zastaju kod prve širine da ne bi zakrčili put. Kralj seda na kamen i navlače mu preko čizama debele seljačke čarape, ne bi li mu pomogle da se ne kliza. Al', pouzdanije nego to, ađutant mu podmeće pleća, on ga grli, i tako nastavljaju put.

- Ovo je strašno! - žali se jedan građanin majoru koji je pred njim. - A tek je prvi dan putovanja; na šta li ćemo naići sutra, a na šta prekosutra?

Major ćuti, ne obzire se i korača dalje.

A put sve teži, staza pogdegde uska i strmena da se jedva može proći. Smetovi leže po okolnim planinama i stegao užasan mraz.

Prvi konak posle Ljum-Kule bio je Spas, gde izbija klanac kojim je nekada išao put za Đakovicu i gde se na desnoj obali Drima uznose razvaline Leke Kapetana, vojvode Dukađinskog. Tu je, u jednoj pustoj dolinici, koja se spušta do obala Drima, usamljen han na putu, a ko zna gde je selo toga imena, valjda negde u planini.

Kod hana se već skrhala masa ljudi i stoke, a pridolaze sve nove i nove grupe koje su jutros ranije krenule. Sve prostorije posednute, a i nema ih mnogo. Han je obična, kamena, dvospratna zgrada. Dve sobe na gornjem spratu su zauzele porodice oficira Vrhovne komande, a dole se strpalo sve što je zarana stiglo. Ovo što sad pridolazi, tiska se oko hana, razgrće sneg i blato i nanosi drva, te sprema vatre oko kojih će probdeti noć.

Kralj će stići docnije i neće naći mesta za sebe. Kada mu se učini ponuda da se na gornjem spratu načini mesta za njega, on će odbiti.

- Neka ih, neću da uznemiravam žene i decu. Ženama i deci treba krova, mi vojnici možemo i ovako!

I kad je rekao to "mi vojnici", pogledao je sa zadovoljstvom na nekoliko starčića iz trećega poziva, ostatke onoga trećega poziva koji je onako slavno izginuo, braneći odstupanje mlade vojske sa Kosova.

Badava se navaljivalo na njega da se skloni pod krov, badava mu je obraćana pažnja na mraz koji je sve više stezao, starac je uporno ostao pri tome da on neće da se odvaja od svojih vojnika, da hoće da pati zajedno sa njima. I dok su trećepozivci nanosili drva i spremali vatru za sebe i svoga kralja, dotle se on setio da obiđe bolesnoga vojvodu Putnika koji je već ranije stigao u Spas.

Dva klonula starca, kralj bez kraljevine i vojvoda bez vojske, dugo su, dugo razgovarali o zloj sudbini koja ih je postigla.

Uzeo je kralj, kao i ostali, krišku hleba u ruku i malo kuvanoga pasulja kojim su ga ponudile izbeglice sa gornjeg sprata hanskog.

- Zlo, nesreća! - veli kralj, sedajući međ' svoje nove drugove.

- Veliko zlo, gospodaru! - odgovaraju starci praveći mesta kralju.

- Sam kamen i pustinja! - nastavlja kralj. - A kako je kod nas sve pitomo i lepo...

- Eh! - učini jedan trećepozivac koji je sedeo prema kralju. - Nema nigde ono. Ne bih dao ja jednu moju njivu za celu ovu planinu.

- Pa dao si je, eto, dao si je - dobacuje mu drugi.

- Pa... dao sam, al', ne daj bože, da ostane ovako.

- Da l' će ovo dugo ovako, gospodaru?

- Neće valjda - teši ga kralj. - Neće. Da nismo daleko i od Francuza i od Rusa, stigla bi nam pomoć te ne bismo ovako postradali.

- Bome, postradali smo mnogo.

- Je l' vas mnogo izginulo?

- Pa jeste, prepolovili nas.

- Šteta, a borili ste se baš čestito, hvala vam!

- Izgibe sam domaćin, gospodaru.

- Znam, znam! - učini kralj i uzdahnu. - Nisu mi dali, a tražio sam i ja da ostanem tamo, da se borim sa vama starcima i da poginem.

- Kud bi ti, gospodaru?

- Tražio sam, al' nisu mi dali! - ponovi kralj.

- Moraš se ti čuvati, gospodaru, potreban si ti nama.

- Treba vama kuća vaša i deca vaša; treba vama zemlja vaša i treba vama otadžbina vaša, a ja... šta ću vam ja? Danas jesam, sutra nisam, ako nisam ja, biće drugi. Nije zlo izgubiti kralja kad imaš otadžbinu, ali je zlo, braćo moja, izgubiti otadžbinu a sačuvati kralja.

- Pa ono jeste... - odgovara kao ubeđeno trećepozivac.

- Biva, da umre domaćin, a kuća ostane - nastavlja kralj. - Nije ni to dobro, ali opet kuća je tu, imanje je tu, naći će se ko će prihvatiti imanje i kuću; ali je naopako, moj brajko, kad vidiš domaćina bez kuće, bez ognjišta, bez njive, bez livade, bez stoke.

Nastaviće se