Pašiću zaleđen osmeh

PRE četiri ili pet dana, kod hana su sedeli oko vatre i ministri koji nisu ni noćili na Ljum-Kuli, već odmah nastavili put. Oni su prenoćili u hanu, ali su dugo sedeli na utrini, oko vatre, da se prihvate i da se razgreju pre nego što legnu. Po licima, osvetljenim plamenom, među kojima se naročito ističe lice ministra-predsednika uokvireno sedom bradom, videlo se da vode brižne razgovore.

Sa lica Pašićevog iščezao je onaj izraz mira i hladnokrvnosti, sa usana mu se izbrisao onaj osmeh, koji je kroz pedeset godina političkoga života igrao na njegovim usnama, pa ipak, on se držao tako kao da se još uvek nada nečemu. Nije klonuo ili bar nije dozvolio da se to na njemu primeti. Na licima ostalih njegovih saradnika bio je mnogo jače izražen otisak opšte nevolje.

Razgovori su se vodili o velikim brigama koje su ležale na vladi. Vojska je zašla u planine bez hleba i bez ikakvih drugih potreba. Posle dvomesečne neprekidne i očajne borbe, posle nečuvenih napora, ta se premorena vojska povlači u planine gde je očekuje glad. I kad stigne u Skadar, čime će tamo biti prihvaćena? Ima li tamo hrane ili, bar, može li se doneti?

Saveznici su bili primili na sebe snabdevanje srpske vojske i, prema obaveštenjima koja je vlada imala, ta hrana se već nalazila u Medovi. Sva je briga, dakle, bila kako bi se i na koji način ona mogla prebaciti iz Medove u Skadar, dok niko nije ni slutio da u Medovi nema nijednog zrna savezničkog obećanja.

- Valja što pre stići u Skadar - šapće Pašić - pre no što se vojska počela skupljati tamo.

- Tamo su valjda već stigli saveznički poslanici?

- I da nisu stigli, iz Skadra ćemo moći dobiti veze sa savezničkim vladama.

- Mogla bi se, verovatno, umoliti italijanska vlada da ustupi kakav brod koji bi prebacivao hranu iz Medove.

- Treba stići u Skadar što pre! Kako stoji sa rasporedom putovanja? - okrete se Pašić jednom činovniku koji mu je stajao za leđima.

- Prema obaveštenju kapetana Redžepa, sutra možemo stići u Arsit-han, prekosutra u Čeret.

Esad-pašin kapetan Redžep i još nekoliko Esadovih čauša pratili su našu vladu, za kojom je išao i jedan odred zanatske čete. Kapetan Redžep je i ranije bio u vezi sa nama i znao je srpski, te je on služio najviše kao tumač, a i kao vođa po ovim teškim putevima.

- I kad bismo onda stigli u Skadar? - zapitaće jedan od ministara.

- U svemu treba nam još tri dana, ako gospoda ministri mogu da izdrže te ne budemo prinuđeni da pravimo manja odstojanja.

- Kad mogu ostali... - zausti neko da kaže.

- Ostali neće tako putovati. Vrhovna komanda ne može zbog vojvode. Sa njegovom nosiljkom je vrlo teško praviti ta odstojanja. Neće moći ni njegovo veličanstvo.

- Mi moramo! - prekide Pašić.

Tako su ovi razgovori i savetovanja bili u neku ruku ministarska sednica, držana oko vatre, među smetovima i usred planine.

Od Spasa put napušta obale Drimove i vodi u unutrašnjost Dukađinskih planina, kroz jedan niz provalija, klanaca i stena pokrivenih snegom i smetovima. Hladnoća sve više steže, mraz sve oštriji. Begunci, i inače iznureni trudnim putem, nespavanjem i glađu, uvijeni u krpe i dronjke, u ćebad i šatorska krila, klonulo gaze smetove i očajno pogledaju preda se, putem koji ih je vodio u sve dublje i dublje bede.

Vlada žuri da po rasporedu stigne večeras u Arsit-han, a zatim što pre u Skadar. Danas su pala dva vladina konja s tovarima i skrhala se u ambis. Kažu da je tu bilo dokumenata koji su zauvek propali.

Oficiri Vrhovne komande ne mogu tako da žure, oni lagano idu, stopu po stopu, prateći nosiljku svoga šefa, starog vojvode. Vojnici, koji je nose, nigde skoro da naiđu na širinu da bi je mogli poneti na ramenima te pružiti korak, već je nose na rukama, a ruke im se skočanjile od zime te se svaki čas menjaju.

Kralj već malaksao. Jučerašnje naporno pešačenje od Ljum-Kule do Spasa, noćašnje bdenje kraj vatre i današnji težak i studeni dan oduzeli su mu i poslednje moći. On, poguren, umoran, poprskan blatom i neizbrijan, naslanjajući se jednom rukom na batinu, a drugom na rame svoga ađutanta, korača lagano i svaki čas zastaje da uzme malo vazduha.

Putem se već sretaju oni koji su malaksali, koji su klonuli, pa napustili svoje društvo i ostali kraj puta. Sretaju se već i samrtnici koje je glad i mraz savladao i koji su se kraj druma povukli i predali laganoj smrti koja ih već grčevito grli.

Sretaju se već i mrtvi koji su tu ostali juče i prekjuče i čije je telo sneg već zavejao, a u snegu se obeležio trag kurjaka koji su namirisali lešinu, obišli je, pa će noćas, kad planina bude pusta i mirna, doći da je rastrgnu. Što dublje u planinu, ta je pojava sve češća; mrtvi ljudi i mrtvi konji sve češće kite staze, tako da klanci, kroz koje begunci hode, već počinju ličiti na kosturnice.

NESREĆNICI POSEJALI DRUMOVE

STARI kralj sa teškim bolom, skidajući kapu, prolazi pored ovih žrtava, skrećući pogled sa nesrećnika koji su posejali drumove. Da bi ugušio osećaj koji mu je legao na dušu, skretao bi govor ili pažnju na drugi koji predmet.

- Možeš li, sine? - pripitao bi kakvog dečka koji je prolazio kraj njega, spuštajući mu ruku na rame.

- Mogu! - odgovara dečko i ne sluteći da je to kraljeva ruka na njegovom ramenu.

- A hoćeš li upamtiti sve ovo što vidiš?

- Hoću! - odgovara dečko.

- Ako, upamti, treba da upamtiš pa da pričaš svima.

Nastaviće se