Laza sedi na šeširu

PROŠAO je pun vek od smrti Laze Kostića, začetnika naše moderne poezije, novinara, filozofa, diplomate, prevodioca... Bio je član Srpskog učenog društva i Srpske kraljevske akademije, buntovnik i narodni tribun, zaljubljen u Vojvodinu i srpsku državu. Narednih dana objavićemo bar deo priče o znamenitom pesniku, čija Santa Maria della Salute traje kao vrh srpskog pesništva.

Prva slika koju je budući pesnik ugledao posle rođenja 31.januara 1841. u kući na glavnom sokaku u Kovilju, pod sadašnjim brojem 82, morala je biti omeđena svodovima hrama Vaznesenja Gospodnjeg, a prvi zvuk melodija gornjokoviljskih zvona. Nedaleko je i čuveni manastir Kovilj iz 13. veka, koji je, po predanju,osnovao sveti Sava.

Sa širokih dvorišnih vrata, crkva i danas gotovo ulazi u bivšu Lazinu kuću, sadašnji parohijalni dom, u kojoj ništa nije bilo Lazino, niti je tamo sačuvano. Možda je to jedino poveća tamnobraon kaljeva peć, za koju se jedino misli da je ostala i da je autentična. Hroničaru ostaje da zamišlja da je upravo ona grejala Lazu dečaka, u knjizi krštenja zavedenog pod brojem 13, brojkom koju Kostić nikada nije voleo i od koje je celog života zazirao. Sve ostalo je preoblikovano do te mere da od svega nije ostao kamen na kamenu.

Majku Hristinu Jovanović i starijeg brata Andriju, Laza gotovo neće ni zapamtiti, jer rano umiru, dok otac Petar Kostić, lepi Pera, vojnikuje po koviljskim ritovima u činu kapetana, da bi kasnije bio i zapovednik Sombora. Umro je u Novom Sadu 1877. i sahranjen na Uspenskog groblju. Vrlo brzo starateljstvo o Kostiću preuzimaju ujak Pavle Jovanović i tetka Katarina, udova.

Nepouzdani glasovi spominjaće iz koviljskih dana još i učešće u demonstracijama za vreme bune 1848. u kojima Laza trči, sa strane, i maše srpskom trobojkom. No tu je i pričica koju je sam Laza zapisao sećajući se ranog detinjstva:

"Otac mi je bio u drugom selu "u staciji", no pogdjekad bi dolazio da nas vidi i onda bi se sa mnom pozabavio. Tako jednom prilikom bjehu se svi domaći okupili oko njega, uzme me na krilo i zapodene razgovor, više u šali, šta će biti od mene. No ja počnem ozbiljno misliti o tome i stanem ih zapitkivati.

- Kad ću ja biti oficir?

- To može brzo biti, tek što narasteš.

- A kad ću ja biti kapetan?

- Malo ćeš pričekati, al neće ni to biti dugo.

I ja tako izređam svu vojničku jerarhiju... Napošljedak dođoh do đenerala. Svi se složiše u tome da s vremenom i to može biti.... Lakoća kojom dođoh do đeneralskog patenta osmeli me da mislim i na više...

- A kad ću ja biti car?

Svi se nasmijaše, no kako ja ne popuštah, dopustiše mi da se i to može zamisliti... No meni se učini zgodna prilika da postignem najviše do čega dopiraše moja dječja mašta. Još oni u riječi, a ja upadoh s pitanjem:

- A kad ću ja biti Bog?

Još kao da čujem onaj grohotni smijeh što ga izazva to pitanje u mojih starijih; no kao da ne dobih odgovora".

O duhovnosti podneblja, njegovoj inspirativnosti, bogatoj tradiciji, danas ponešto kazuje koviljski manastir u kojem je znameniti kaluđer, arhimandrit Jovan Rajić, najumniji Srbin svog vremena, pisao svoj ”Boj zmajeva s orlovi”, ali i, kod nas, prvu ”Istoriju slovenskih naroda” (Beč, 1794).

Po predanju, manastir Kovilj je nastao u 13. veku, a osnovao ga je, niko drugi, do Sveti Sava, Nemanjić (oko 1174 - 1235). Kao vešt diplomata, arhiepiskop Sava je upravo na tom mestu gde se danas nalazi manastir izmirio ugarskog kralja Andriju i svog brata kralja Stefana Prvovenčanog. Na mestu izmirenja dve vojske i dva naroda podignuta je bogomolja, a ubrzo zatim u nju su ušli monasi iz manastira Žiče, tako da je manastir Kovilj postao metoh.

Istorija beleži da su u Kovilju bosanski franjevci 1421. tražili, i dobili, dozvolu od pape Martina V da osnuju katolički manastir kako bi pokatoličili pravoslavne Srbe koji su se u ove krajeve u većem broju, bežeći od Turaka, doseljavali posle Kosovske bitke 1389. Ipak, početkom 16. veka Turci dolaze i u Kovilj i on pripada Titelskoj nahiji.

Iz tog grma izlazi Laza Kostić i započinje svoj kros životu uz nos. Vraća mu se ogroman i u pelerini, da sedne na svoj panj i projezdi fijakerom, samo sa upregnutim čilašima. U sećanjima ostaje priča Nevene Ivanišević Tete:

"On je dolazio u Kovilj kod doktora Dunđerskog u kuću, a tim slavljima prisustvovao je i moj otac, pa i mi deca. Uvek čupav, a kada je trebalo da pođu, po dva sata stoje konji upregnuti u fijaker i čekaju. Onda on kaže: neće te konje, nego čilaše. Prežu čilaše, a za to vreme, Laza se dubokim glasom obraća deci. Daće krajceru ko mu nađe šešir. Mi se polomimo tražeći šešir, šešira nigde. Utom javljaju da su čilaši upregnuti. Laza ustaje, vidimo da je sedeo na šeširu. Seda sam, nazad u fijaker, a izgužvan šešir i štap stavlja pored sebe".

Danas pored kuće, spomen-ploče, jedne ulice i biste ispred osnovne škole, koja nosi njegovo ime, malo šta podseća na Lazu Kostića. Neki bi rekli: kakav je bio, što će reći boem, možda mu je i to odveć i dosta.

Koviljčani su svome Lazi, na spomeniku ispod biste vajara Paje Radovanovića - uklesali stihove iz Santa Maria della Salute:

Zvezdama ćemo

pomeriti skute

suncima zasut

seljenske stude,

da u sve kute

zore zarude.      

(Nastaviće se)