Na popravnom i Vuk

BUDUĆI pesnik, dramski pisac, esejist, filozof, novinar, prevodilac, poslanik, diplomata, narodni tribun, politički zatvorenik, pozorišni kritičar, i šta sve ne, Kostić je široko i vanserijsko obrazovanje dobio u klasičnim gimnazijama - nemačkim u Pančevu i Budimu, srpskoj u Novom Sadu. Pored nemačkog i latinskog jezika učio je francuski i engleski. U Pešti je studirao prava (1859 - 1864) i doktorirao 1866. radom pod nazivom Theses e scientis judicis et politicis, koji je pred komisijom branio na latinskom jeziku.

O vanrednoj darovitosti, možda ponajbolje svedoči dr R. Simonović u svojim Uspomenama na dr Lazu Kostića:

"Kad je došao iz pančevačke realke u novosadsku gimnaziju, zato što nije učio latinski, nije mogao preći u viši razred. Za tri meseca toliko je stigao druge đake u latinskom da su ga sami profesori pustili u viši razred. U Budimu je u V razredu gimnazije napisao zadatak u nemačkim heksametrima, a profesori su ga starijim razredima pokazivali. Kad je bio u VIII razredu gimnazije, doneo je "Letopis" jednu njegovu pesmu, i prevod Omerove "Ilijade"...

PamĆenje je imao vanredno oštro. Posle toliko godina sećao se sitnice iz razgovora i života. Vukov rečnik tako je dobro poznavao da je pronalazio reči koje je Vuk napisao, a zaboravio metnuti u rečnik.

Učeći gimnaziju u Budimu upoznao je Laza klasičnu književnost, grčku, latinsku i nemačku. Kad je posle mature 1859. postao akademski građanin, našao se u Pešti gde je bio centrum vojvođanske inteligencije, u doba kad se mislilo da se književnim i političkim radom može srpstvu u Vojvodini osigurati opstanak i kulturni napredak".

Sva imovina bogatog ujaka Pavla Jovanovića, salaš u Đurđevu, sa preko 100 jutara najbolje zemlje, kasnije će pripasti Lazi Kostiću, kao univerzalnom nasledniku. Laza u mladosti nije naučio šta znači nemati, a o štednji, svake vrste, nije bilo ni govora. Živeo je sasvim slobodno i idealistički, sa pomislima na prve ljubavi, a to su pored poezije, bile i lepe devojke i ideal cele generacije - pomoć svom nesrećnom narodu - "oružjem protiv Turaka, a ustavnom borbom protiv Mađara".

"Dok je bio gimnazista, nije se morao brinuti, a posle mature, kao jurista, dobijao je od ujaka 200 forinti mesečno. Đak treba da dobije taman toliko da može skromno da živi, a da je ipak svega željan" - veli dr Simonović.

Kod Laze je sve drugačije:

"U ono doba 200 forinti bilo je užasno mnogo za đaka jer su onda činovnici dobro plaćeni sa 100 forinti mesečno lepo živeli sa celom porodicom, a đaci su se morali zadovoljiti sa 30-40 forinti. To nije bilo njemu dosta, jer sam Laza kaže da je na kraju svakog meseca morao uzajmljivati od Koste Ruvarca, koji je imao samo 40 forinti mesečno.

To je onaj Kosta Ruvarac (1837 - 1864), daroviti kritičar, koji rano umire i kome će Kostić posvetiti jednu od svojih ponajboljih pesama Spomen na Ruvarca, sa pominjanjem pozajmica.

Među Lazinim profesorima posebno mesto imaju Jovan Đorđević (1826 - 1900) i Đorđe Natošević (1821 - 1887). Đorđević, osim što je bio književnik i prevodilac, osnovao je i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu (1861), a Natošević je bio lekar, školski reformator i prvi pisac udžbenika po Vukovom pravopisu. Upravo svom omiljenom profesoru Đorđeviću, 1857. Laza će na nemačkom ispevati prigodnu pesmu, a umesto pohvala dobiće ukor što ne peva na svom maternjem jeziku. Ostaće pismo u kome, između ostalog, profesor veli:

"Pored drugih jezika nemoj da na maternji jezik zaboraviš. Lepo je znati tuđe jezike, ali svoj zanemariti, to je sramota i grehota. Čuvaj se toga. U stranom ste svetu, pa je sva prilika tu. Čitaj narodne pesme".

Laza je tada napisao dve pesme, podražavajući Getea, od kojih se jedna zvala Bauk. Odneo ih je na ogled Đorđu Popoviću Daničaru (1823 - 1914), tadašnjem uredniku novosadske "Sedmice" i potonjem prvom prevodiocu Servantesovog ”Don Kihota”, ali je ovaj presudio gotovo brutalno:

"Okanite se vi toga, moj ljubezni, nije to za vas!"

Kostićev inat je proradio kao nikada do tada. Ne samo da nije odustao nego je istom uredniku, ali sada u drugom listu - "Danici", po kojem je Popović i dobio nadimak, odneo nove pokušaje. Sada je išao sa svojim ispisnikom Jovanom Jovanovićem Zmajem (1833 - 1904), koji je bolje poznavao strogog urednika. Mladog pesnika je predstavio kao Gospodin Bauk, aludirajući na neuspelu pesmu. Razume se da su se Daničar i Zmaj smejali, Lazi nije bilo svejedno. Tako će ostati zabeleženo da je Laza Kostić prvu pesmu, Pitač i slepac, objavio u "Sedmici", 6. aprila 1858. Tada mu je bilo tek 17 godina.

Nakon neslavnog upoznavanja, Laza će sa Daničarem postati prijatelj, jer ovaj ubrzo uviđa da literata pokazuje izuzetnu pesničku invenciju i širom mu otvara vrata u svom poznatom novosadskom časopisu. U njemu će Laza, u kratkom vremenu, objaviti čak 30 pesama. Zanimljivo je da prve pesme Kostić nikada više nije štampao u knjigama, pa ni onim koje je sam priređivao, i među preko 200 pesama, više nikada nije bilo Bauka.

Kasnije Će i sam Kostić, početnicima govoriti, pomalo u šali: "Svaka strofa katastrofa". I: "E! Svako srpsko dete misli da je Gete".

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

KNJIGA "Lazin kros životu uz nos", u izdanju novosadskog "Prometeja", može da se naruči na telefon 021/422-245.