Džoging šajkaške dike

ŠAJKAŠKA dika, kako su Lazu zvali, nije bio samo rođeni pesnik, nego i pravo čuđenje u svetu običnih trošarinaca, skorojevića i novopečenih malograđana. Priroda ga je obdarila izuzetnim stasom, tako da je njegova pojava, još u mladićkim danima, uvek bila primećena, ali i meta raznih, pa i zluradih komentara.

Doktor Simonović ovako opisuje Lazino "prisustvo" u svetu:

- Još kao golobrado momče za omladinsko doba u Novom Sadu bio je Laza "čudan svetac" koji je u društvu sve olako uzimao i u svačem bio ležeran, i u odelu i u ponašanju. Izgledao je genijalno neuredan, imao je dugu razbarušenu kosu koju nije mnogo mazio ni češljao; kravata na vratu, ako je malo krivo stojala, ili cipela uprljana bila, to njemu nije mnogo smetalo. Kaput ili dušanku često nije zakopčao po propisu, a rukavice je nosio samo kad je baš morao. Šešir je kupovao uvek što tanji i lakši pa ga je zgužvao i nosio u džepu na kaputu spolja na grudima, a išao gologlav. Matavulj spominje kako su Crnogorci zvali Lazu "oni čupavi vilosov te vazda ide gologlav".

Iako je rano počeo da gimnasticira i trči, stalno pazeći na sklad duha i tela, izgledalo je da Laza uporno negde beži, da se od nekoga skriva i tako pronalazi paralelni svet u kome se bolje snalazi. Može se slobodno reći da je Kostić anticipirao ono što se danas naziva džoging, što je bila novost na Balkanu, posebno u Crnoj Gori.

Sve se moglo reći, a i govorilo se za Lazu, osim da je bio nepristojan i prostak. Svima se učtivo javljao, a posebno gospođicama, koje su ga gledale ljubopitljivo, pa i izazivački. Posebno je pažnju privlačila njegova razbarušena kosa koja je uvek ostajala poduža, ali i za to postoji objašnjenje. Za vreme bune 1848. Laza je zapamtio šta je sloboda, ali i šta je slava pobede.

Pao je u kanal kod Vrbasa slaveći i srbujući kada su Šajkaši zauzeli Sombor, u kome će kasnije njegov otac postati zapovednik. Izvukli su ga zahvaljujući dugim vlasima koje su virile iz duboke vode. Od tada je još više poverovao u mit o moći Samsonove duge kose. Otuda i poznata njegova poema Samson i Dalila, za koju je, uzgred, M. Kašanin napisao 1962. da "ima više poezije nego u svim stihovima koje je Zmaj Jovan Jovanović sročio za deklamovanje po školama i za narodne čitanke".

Na primeru vezanog kapetana Laza je, kao i mnogo šta ostalo, učio iz viđenog i doživljenog.

- GraniČari su vezali kapetana koji nije hteo s njima na Mađare. Odveli su ga u Karlovce da mu sudi narodni odbor. Nikada više u životu nije mi bilo jasno šta je sloboda. Vezali kapetana...

U tim sudbonosnim godinama Lazu ne fasciniraju ni car, ni Bog, koliko sloboda. O njegovoj religioznosti ponajviše je znao i svedočio dr Simonović:

- Verovao je da postoji duša i da posle smrti ima neki bolji, srećniji, spokojniji život duše, pun blaženstva. Ja sam s njim o tome više puta razgovarao i kad mu nisam protivrečio, bio je poverljiviji. Laza nije bio nimalo sujeveran, ali je mislio da mogu postojati nevidljivi zraci svetlosti koji kemijske promene mogu stvoriti. Kad znamo da postoji privlačna snaga, elektricitet i magnetizam, telegraf, telefon i drugo, isto tako može postojati i duša.

- Lazina vera u Boga nije bio strah od pakla kao u srednjem veku, nego čisto ubeđenje da ima Boga koji vlada celim svetom. Njegova vera nije bila osnovana ni na teoriji o večitim, nepromenjivim, prirodnim zakonima, koji sve vežu i stežu i u celoj vaseljeni vladaju, nego prava, čista vera u Boga, bez dubljeg razmišljanja o onome što niko ne može pojmiti ni razumeti! Zato je i upotrebljavao onako rezignirano svoje uzrečice: "Ako Bog da! - Kako Bog da! - E, pa fala Bogu".

Ponekad bi Laza samo rekao, ili napisao abd. To je bila njegova omiljena skraćenica. Prijatelju, slikaru i književniku iz Mola Novaku Radoniću (1826 - 1890), koga je od milja zvao Sokratom, poveriće svoju veliku dilemu: "Jelte da mi ne znamo ima li posle smrti kakvog života"?

Isti taj Sokrat, o svom Alkivijadu, u "Molskim mudrovanjima" (1878) ostavlja ovakav zapis:

- Pripoveda se za Alkivijada, atinskog vojvodu, da je imao to nepojamno svojstvo u svakome društvu biti prvi. Ako je trebalo biti umeren, pa je kadar bio od sviju najoskudnije živeti, ili ako je baš nužda sa sobom ništa ne jesti i ne piti, to u gladovanju i žedovanju, takođe nikome na svetu ustupio nije. U veselju je bio najveseliji, u šali najšaljiviji, a u piću natpio je svakoga koji se s njime desio u društvu.

- Lep je bio, a izdašan je bio - idol ženski, jer koja ga je samo jedared videla, valjala se i premetala se kao god otrovana muva. U ozbiljnim stvarima bio je ozbiljan, u ratu drzak i strašan, a kao vojvoda bio je najveći svoga veka; jednim slovom, svoje je savremenike u svačemu nadvisivao, i u svakoj struci življenja pripadalo mu je prvenstvo...

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

KNjIGA "Lazin kros životu uz nos", u izdanju novosadskog "Prometeja", može da se naruči na telefon 021/422-245.