Pun sjaj srpske Atine

LAZA Kostić je verovao u načelo lepote kao osnovno načelo. No, sa lepotom, povezana je i tragika, a tragični su i svi vrhunski dometi čovečanstva. Konačno, i sam čovek je jedna tragedija. O tome je Laza ostavio potresno svedočanstvo, jer među njegovim pesmama najmanje je radovanki a ponajviše tugovanki.

Golubije ćudi i dobrog srca, Laza je bio altruista koji je malo mario za stvari materijalne, posebno za nasleđeno imanje, o čemu su se starali njegovi drugovi. Čak je ustupao i svoj poslanički mandat prijateljima. Dobro se nije uvek dobrim vraćalo. Laza će ubrzo osetiti najgoru vrstu izdaje, potiskivanja, do stavljanja u zapećak i potpunog bojkota i izolacije.

Blistavo obrazovan, sa znanjem sedam-osam jezika, pravi Evropljanin, Laza je bio u svakom smislu daleko od tvrdoglavog tradicionaliste, a ipak snažno naslonjen na njen vitalni deo, na mogućnost novih kalema. Sam je govorio da guslari nemaju više šta da kažu, da je njihovo pevanje jednosmerno, te da gusle treba malo okačiti o klin da se "odmore". O tom misaonom krugu u kome se našao začarani pesnik, najobrazovaniji eksperimentator i novator, onaj koji nije izabrao nijedan od dotadašnjih puteva, Stanislav Vinaver (1891 - 1955) kaže:

- Rekli smo: narodna pesma (lepota, pravda, moralna svetlost); narodni jezik (dubine, pradubine); srpsko junaštvo; ukrštaj. Sad dodasmo sudbonosnu reč: genije. Recite, ako hoćete podrugljivo, i "đenije". Donekle smo ocrtali čarobni krug u koji je upisan veliki srpski omladinski pesnik Laza Kostić. Krug je potpuno zatvoren. On se bunio protiv svih oveštalih pojmova, hoteći da shvati i one druge, i one treće. Da shvati celokupno čovečanstvo, kao njegov nenadmašni uzor - Šekspir. A ipak, na kraju krajeva, bio je primoran od sopstvenoga nadahnuća i sopstvene budne svesti da pokuša zasužnjiti čak i Šekspira - u svoje rođeno Srpstvo. Srpstvo je Lazin krug.

Uistinu, Srpstvo je Lazina suština i vrlina, ali i kob. U svemu tome on ide toliko daleko da ponekad i inadžijski prkosi svetu i bogovima, a mučeniku i nosiocu vatre, mitskom Prometeju, Laza će posvetiti čak dve pesme. Njegov Jadranski Prometej je od te gore list, od te "pesmine", kako bi rekao sam pesnik:

Na hladne grudi

stene prikovan

Prometej srpski,

prigrlivši kam,

na raspetiju mre vekovitu.

Kakav je greh te večno

s njega mre?

Nek reče Sila,

neka kaže Vlast;

"Kakav je greh?

- Što htede sve da sme!

Slobodu htede,

htede sunčev žar:

a svu slobodu

za se treba car!"

I Laza je hteo "sve da sme" i onda kada je znao da svako preterivanje, poznati grčki hibris, vodi direktno u tragediju. Od hibrisa pate i mnogi Lazini dramski junaci, a nedostatak uzdržavanja i bezobrazluk, slobodnije rečeno, biće uzrok njihove brze tragedije i propasti svake vrste.

No, iako je o hibrisu učio od velikih grčkih klasika, Laza za sve to nije mnogo mario. Ne samo što je hteo da "nadmudri bogove" nego je pokušao da "nadšekspiri Šekspira".

Posle peštanskog doktorata odbranjenog 15. maja 1866, Laza je početkom septembra iste godine izabran za profesora Novosadske gimnazije gde je predavao latinski, nemački i botaniku. Bio je prilično nemaran kao svugde i u svemu. U Godišnjaku Matice srpske iz 1936. zapisano je i ovo:

"Laza Kostić kao nastavnik nije bio dovoljno sređen. Kako je od učenika tražio više nego što je propisano, oni su pribegavali sufliranju, a Kostić, zamišljen, ne bi to opazio."

Treba znati da je Kostić, posebno na nagovor bliskih prijatelja, već bio dobro uplivao u književne vode i da je upravo 1866. u Novom Sadu objavljena njegova mladalačka tragedija ”Maksim Crnojević”, iako je napisana još 1863. godine. Te godine je štampao i raspravu ”Romeo i Julija” - jedna glava iz Šekspirove biblije. Nije zato teško pretpostaviti razlog profesorove ostavke i definitivan odlazak iz prosvete. Već 1867. Kostić više nije profesor, "odao se sasvim drugom burnom pozivu: političkog radenika, patetičnog novinara, omladinskog agitatora, ostajući, naravno, prvenstveno pesnik koji veruje u najveću misiju poezije za buđenje narodne svesti, za stvaranje duhovne osnove narodnom jedinstvu i oslobođenju" (S. Vinaver).

Bilo je to vreme velikih političkih previranja, prestanak perioda "gluvog doba", od 1848. do 1860, pregrupisavanja na političkoj sceni. Izigrani od bečkog dvora, više puta, i brojnim povodima, Srbi se silom prilika "okreću" Pešti i Mađarima. Odlukom cara Franje Josipa od 27. decembra 1860. ukinuti su Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat. Oni su prisajedinjeni Ugarskoj "na osnovu državnopravnih pretenzija ove kraljevine na spomenute oblasti".

Ova nova strujanja i zaokreti na političkoj pozornici doneli su i sasvim (ne)očekivana pomeranja u teritorijalno-kulturnom pogledu. Ono što su nekad bili Beč i Pešta, pa i Sremski Karlovci, sada postaje Novi Sad. Ako je ikada bio "srpska Atina", Novi Sad je to bio upravo u tom periodu.

Okosnica svega bila je Ujedinjena omladina srpska, osnovana u Novom Sadu na skupštini održanoj od 27. do 29, avgusta 1866. Njoj je svom dušom i srcem pripadao i Laza Kostić, kao njen istaknuti član i, kasnije, lider.

(Nastaviće se)