Prst u ugarsko oko

U JESEN 1873. Laza Kostić je u Titelu izabran za poslanika Miletićeve stranke u Ugarski državni sabor. Svoj prvi govor, iz inata Mađarima, počeo je na srpskom jeziku. O tom događaju Stanislav Vinaver kazuje svoju domišljatu reč:

"Prvi poslanik razvojačene Šajkaške na Ugarskom saboru postao je njen veliki i slavni sin Laza Kostić. Kandidat Miletićeve Narodne stranke, Laza Kostić, dobio je 1.180 glasova, a kandidat ugarske vlade i srpske jerarhije, Đorđe Popović Daničar, nakrmio je, uz sve pritiske, samo 97 glasova. Tadašnje novine pune su trijumfa Miletićevog, trijumfa narodne svesti, trijumfa Laze Kostića. Iz tih požutelih listova dopire do nas i danas gromoglasno i prkosno. 'Živeo Miletić! Živeo Laza Kostić!'

'Ja sam bio uvek uveren da one koji su posvetili svoj život narodu, narod nikad zaboraviti neće' - govorio je Šajkašanima Laza Kostić. Tim rečima on je potpuno i do kraja obeležio svoj stav; on služi narodu, i to kao pesnik, dramatičar, kao pisac, kao novinar i javni radnik. To mu je sva služba."

Prkos u Pešti Vinaver, pak, objašnjava:

"Prvi govor u Zemaljskom saboru u Pešti Laza je počeo prkosno na srpskom jeziku; nemir, bura negodovanja, predsednik odgađa sednicu. Treba zamisliti taj Peštanski sabor, te Mađare pijane od čudne lingvističke megalomanije koja je mađarski jezik proglasila za veličanstveno kulturan, a racko (srpsko) narečje za nazadno i zastarelo, varvarsko. Po idejama tih neizlečivih šovinista, koje nam nije tako lako čak ni razumeti, kad se uzme u obzir skromna uloga mađarskog jezika u evropskoj kulturi (jezika koji ne pripada indoevropskoj porodici): "narodnosti" ugarske krune imale su samo da se raduju što im se daje prilika da se potčine, višem, lepšem, kulturnijem i slađem jeziku mađarskom, jeziku države i državnosti. Mađarski ideolozi te vrste zbilja su verovali u neko himalajsko preimućstvo njihova jezika nad jezikom srpskim, rumunskim, pa čak i nemačkim!

Posle pauze u saboru, Laza opet otpoče srpski: 'Slavni sabore'. Opet graja - i tek onda nastavi na mađarskom, koji nikad nije potpuno savladao. U debati o narodnostima Laza je tražio 'amerikanski ustav'. U tom slučaju - reče on - narodnosti neće ni tražiti da im se zakonom jemči sloboda jezika, kao što to ne pada na um ni Amerikancima kada upotrebljavaju engleski državni jezik, da im se zakonom garantuje i njihov rođeni. Veliki Lazin govor o mađarskoj ustavnosti (6. juna 1874) kipti od ironije na mađarske pretenzije, da Mađari maltene nisu pretekli i same Engleze u parlamentarizaciji."

U senci tih burnih previranja, koja su se odvijala i po poznatim novosadskim kafanama ("Bela lađa", "Kod kamile"), gde su Miletić, Kostić i omladinski prvaci bili trn u oku aktuelnoj vlasti, odvijale su se zakulisne igre, uz neizbežne tajne i javne žbire. Uprkos svemu, Laza je u Novom Sadu 1873. izdao prvu zbirku pesama Pesme I, a već sledeće godine i Pesme II. Uz sve to Kostić će, igrom slučaja, postati i naš prvi pravi pozorišni kritičar. Ostaje kao kuriozitet prve vrste činjenica da se za njegovog „Maksima Crnojevića“ ni u jednom od tri izvođenja nisu našli kritičari, da je sam Kostić, na nagovor samog upravnika Antonija Hadžića (1831-1916), sam sebi pisao recenziju!! I to je pozorišni život tadašnjeg Novog Sada! I to je odnos prema Lazi Kostiću!

Još jednom će Novi Sad, "Atina srpska", pokazati svoje pravo lice u odnosu prema pesniku kome duguje mnogo i onda kada toga nije uopšte svesna. Kada je, bežeći iz crnogorskog krša, posle sedam godina, stigao ni iz čega - "povratak u Novi Sad nije rešavao ništa; sa lošeg, dospeo je u stanje još gore".

Mladen Leskovac, u nedostatku pouzdane i precizne Kostićeve biografije, taj period ovako rezimira:

"Posmatran iz sitne i niske perspektive i prostakluka istinitih i još pre apokrifnih anegdota, savremenici su stvorili o njemu potpuno iskrivljenu i lažnu predstavu, bezmalo grotesknu i karikaturalnu, kao da bi zbilja bio malo i ćaknut. I deca su trčala za njim i izrugivala se. Svi su videli da se oblači drukčije no sav normalan svet (voli neke šarene, od vunice pletene, široke kravate labavo vezane oko niskog okovratnika, koji razgolićuje vrat, a nosi velurni prsluk boje trule višnje, zgužvani šešir u džepu); juri gologlav sa ogromnom kosom, oretku bradu i brkove čas pušta čas brije; zapanjuje svojim sportaškim podvizima a sablažnjava dobrim apetitom; dugove pravi lako a vraća teško; ima tri ili četiri državljanstva, a ne zna koje mu je pravo i da li ga uopšte ima; čovek izdvojenog mišljenja, u potajnom je i prećutnom neslaganju sa svima - sve tako nekakve trivijalne trice, ali takođe i uznemirujuće nedoumice.

O pravoj prirodi i složenom karakteru toga darovitog čoveka znalo se malo, a bio je očigledno drugačiji no što je izgledalo na rastojanju. Danas je nemoguće sve to videti jasno."

(Nastaviće se)