Tašta ugasila svetlo

SA monaškom mirnoćom Laza je primio sve ono što su mu slučaj i zavičaj ponudili kao jedino rešenje. Posle odlaska sa Cetinja, sve je bilo nedostižno - od službe u srpskom poslanstvu u Parizu, mesta u Beogradu, katedre u Zagrebu što je želeo. Laza Kostić je odlučio da se izvesno vreme povuče u sremske manastire, tačnije u znameniti Krušedol, i tamo, neplanirano, ostane najpre četiri godine, a posle ženidbe, još skoro godinu dana.

U senci tadašnjih društvenih previranja odvijala se i lična pesnikova ljubavna drama. Naime, u toku beskućništva 1891. godine, tokom meseca jula i avgusta, Laza je boravio u dvorcu kuma i dobrotvora Lazara Dunđerskog u Čebu (Čelarevu), mestu u kome će se odigrati fatalni susret pesnika i nedostižne Jelene Lenke Dunđerski (1870 - 1895), obrazovane i najdarovitije ćerke veleposednika. Njoj je bilo tek dvadeset godina, a poeti trideset više.

Na prijemu, na koji je bio pozvan, uz jedan klavir na kome je Lenka zanosno svirala, odvijao se flert posle koga Kostić nikada neće biti onaj stari, onaj isti. Na nekoliko jezika, pre svega nemačkom i francuskom, koji lepoj i tankostrukoj Lenki nisu bili strani, odvijala se konverzacija koja je zapalila iskru zabranjene ljubavi.

U toku tog leta Laza Kostić je u šetnjama oko dvorca bolje upoznao svoju kumicu, kao i prilike koje su se odvijale oko miljenice Lenke, dragulja porodice Dunđerskih. Doprli su do pesnika i glasovi o mogućim mladoženjama kojima je on, bezrezervno, pridružio i svog prijatelja Nikolu Teslu. Kada je to saopštio Lenki, dobio je odgovor koji ga je ošinuo kao munja. I sama Lenka, opčinjena pesnikom, odgovara da bi mogla da se uda jedino za čoveka kao što je on a da takvog nije upoznala niti za njega čula.

KostiĆ je bio svestan ne samo razlike u godinama, patrijarhalne sredine, stroge ličnosti Lazara Dunđerskog, nego i svog šekspirovsko-antičkog etičkog kova. Bira povlačenje, najpre u sebe, a onda, kao neku vrstu samokažnjavanja, beg u manastir i čuvanje tajne iza debelih zidova konaka. A da se tu nešto veliko desilo, govore i kasniji događaji: Lazina ženidba, po nagovoru samog Lazara Dunđerskog, za Julijanu Palanački (Sombor 1849 - Sombor 1909) i Lenkina naprasna smrt, na rođendan 1895. godine.

Laza Kostić dobija novu adresu: poslednja pošta Maradik, stanica Beška, za telegrame Beška - Krušedol.

Boraveći u srcu manastirske tišine, u mrkloj tami tolikih noći Kostić snuje svoju labudovu pesmu. U Krušedolu treba tražiti klicu budućeg Dnevnika i srž ritma i muzike Santa Maria della Salute.

Posle silnih peripetija i poznanstva koje je trajalo 15 godina venčavaju se u Somboru Julijana Julča Palanački i dr Laza Kostić. Za sve je trebalo privoleti taštu Anu Mariju koja je petnaestak godina bila protiv pesničkog zeta. Na venčanju decenije svedoci su bili, sa mladoženjine strane, Lazar Dunđerski, veleposednik novosadski, a sa devojačke Jovan Lalošević, veleposednik somborski. Venčao ih je Jovan Momirović, paroh somborski, u hramu Sv. Velikomučenika Georgija, nedaleko od budućeg Kostićevog doma.

Mladenci su, zbirno, imali tačno sto godina, a propao je svaki pokušaj zabašurivanja ovog nesumnjivog podatka. Uprkos svemu, bračni par kreće na medeni mesec i to preko Trsta u Veneciju. No, samo za tri meseca u „devojačkoj kući“ Lazin položaj postaje nepodnošljiv:

„Sa svojim aristokratsko nemirnim manirima Laza nije pasovao u običnu građansku kuću gde žive prozaični ljudi kao što je bila njegova punica. Ovoj nije bilo pravo što Laza svaku noć posle ponoći čita pa onda ujutru prespava doručak i kasno ustane. Kad mu je punica jedared oko ponoći ljutita ustala pa uzela lampu ispred Laze i u mraku ga ostavila, Laza sutradan ostavi i punicu i ženu i otide opet u Krušedol“ - svedoči iz prve ruke dr Simonović.

Ubrzo je stigla najstrašnija vest: u sredu, 8. novembra po starom, a 20. po novom kalendaru 1895, na svetog Aranđela Mihaila, na svoj rođendan, u Beču je preminula Lenka Dunđerska. Tih dana mu o tome piše i sama Julča:

„Sad je baš bila M. Konjović kod nas pa nam donela (ne znam da li je istina) žalosnu vest da je naša, tvoja pametna kumica Lenka Dunđerska u tifusu umrla“.

O tome šta je Lenka Lazi, dobrodušna Julča nije ništa znala, čak ni naslućivala, a duboko potreseni Laza je iz Krušedola otišao na sahranu u Sentomaš - Srbobran o čemu će, kasnije, pisati supruzi:

„Ja sam već nedelju dana u Novom Sadu.

Bio sam na pogrebu Lenkinu.

Ni rođena sestra jedinica nije mi milija bila od nje.

Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet.

Sutra idem u Krušedol i mislim tamo ostati do Božića, pa onda ću morati u Zagreb. Zbogom! Tvoj Laza.“

Manastir Krušedol ostaće i u Lazinom testamentu, pisanom u Beču, 10. novembra 1910. Tu je ovekovečeno da je Kostić ostavio „manastiru Krušedol i Vrdnik - Ravanici legat, svakome po 1.000 kruna da se svake godine čita molitva za spas duše onima za koje je on želeo“. Tako su se ustanovila zvona za Lenku i Julijanu. O tome se starao Gedeon Dunđerski kao glavni naslednik pokojnog dr Laze Kostića i dr Radivoj Simonović.

Da li su, i dokle, zvonila zvona za spas duša Lenke i Julijane, pouzdano se ne zna. Danas bi mogla da zvone za dušu i Laze Kostića! Bar u Krušedolu, i bar na godišnjice njegove smrti. Bio bi to jedan od načina vraćanja zaboravljenog duga...

(Nastaviće se)